UEFA Euro 2004

Trka za titulu najkvalitetnije simulacije fudbala na računarima ove godine je zanimljivija nego ikad. Pometnja koju je na uspavanoj PC sceni izazvao Konami sjajnim adaptacijama svojih simulacija (PES 3, Winning Eleven 7) kulminiraće konačnim obračunom najverovatnije tek kroz nekoliko meseci, kada se očekuju FIFA 2005 i Winning Eleven 8. U međuvremenu, kanadski EA Sports se za opstanak u igri izborio solidnom simulacijom koja najavljuje radikalnije promene u budućim izdanjima.

Sportski događaj godine, evropski šampionat u fudbalu, održaće se u Portugaliji od 12. juna do 4. jula. Put do završnog turnira prokrčilo je šesnaest reprezentacija, među kojima opet neće biti „plavih momaka” – zli jezici bi rekli da je to srećna okolnost, imajući u vidu izuzetno slabe rezultate u kvalifikacijama. U novoj simulaciji zablistala su čuvena i manje poznata imena iz 51 evropske reprezentacije, a ponovo je sa spiska licenci izostavljena reprezentacija Holandije čiji su čelnici istrajni u nameri da zaštite imena svojih igrača.

U nekim reprezentacijama primetne su izvesne nepravilnosti, „sumnjiva” imena i neažurni spiskovi, što je razumljivo ako se uzme u obzir činjenica da konačni sastavi nekih timova u vreme objavljivanja igre nisu bili poznati. U skladu s uvreženom politikom stroge autentičnosti koja prati sve simulacije EA Sportsa, dresovi reprezentacija su ažurirani, a lica igrača, naročito onih s boljim renomeom, i te kako podsećaju na žive fudbalere koje predstavljaju. Naročito verno su preneti likovi francuskih igrača (gotovo da se mogu izbrojati dlake na Zidanovoj glavi), dok su nama dragi likovi iz domaćeg tima na granici prepoznatljivosti. Kriterijumi po kojima su rangirane reprezentacije oslanjaju se na FIFA listu (Francuzi su broj jedan na Starom kontinentu), dok osobine pojedinih igrača nisu adekvatno procenjene (realno slabiji igrači mogu imati nerealno visoke ocene).

Struktura menija nije se značajnije promenila, ali se zato na spisku raspoloživih režima pojavilo puno novih opcija. Na turniru mogu učestvovati četiri igrača u multiplayer režimu, pri čemu svaki ima mogućnost da, birajući sa spiska od četrdesetak igrača, sastavi tim pre početka kvalifikacija. Pre početka turnira mogu se igrati i prijateljski mečevi, kao i dvomeči koji se igraju na domaćem terenu i na strani, uz adekvatno bodovanje golova koji su postignuti u gostima.

U novom fantazijskom režimu igrač može da sastavi tim po želji, birajući bilo koje igrače iz baze. Naročito je izazovna opcija za igranje „situacija”, režim u kojem igrač može da odabere timove, trenutni rezultat, preostalo vreme i broj dodeljenih žutih i crvenih kartona pre nego što se uključi u meč. U meni je uvrštena i opcija za kreiranje sopstvenih turnira (u ligaškom ili nokaut sistemu), u kojima može učestvovati najviše četiri igrača.

Igra je usložnjena i novim sistemom za detekciju morala, kategorije s kojom smo se do sada suočavali uglavnom u menadžerskim simulacijama. Od motivisanosti će zavisiti fizički atributi svakog člana tima – ukoliko ekipa igra lošije ili gubi s velikom razlikom, postoji realna mogućnost da će ključni igrač „zakazati” i u presudnom trenutku napraviti neku kardinalnu grešku, bilo da se nalazi u napadu ili brani gol. Zvučnija imena će lakše izaći na kraj s moralom koji bledi tako da se njihova indisponiranost neće značajnije odraziti na kvalitet igre. S druge strane, pojedinci sumnjivog talenta, sa skalom morala na minimumu, praviće propuste kakvih bi se postideli i rekreativci.

Po ustaljenom običaju, EA Sports je „odrešio kesu” i za desetak kvalitetnih pop melodija poznatih izvođača (Parva, Span, Dave Clarke i drugi) koje upotpunjuju odličnu zvučnu podlogu (izdvajaju se raznovrsni komentari i, naročito, nacionalne himne i frenetični navijači koji igrače bodre na karakterističan način, prenoseći autentičnu atmosferu s evropskih stadiona).

Jedini tehnički element koji ne izaziva oduševljenje jeste grafika. Dok dizajn stadiona i modeli igrača deluju dovoljno uverljivo, pozadinski detalji, teksture neba i očajno nacrtana publika izgledaju kao da su preuzeti iz neke igre s početka devedesetih. Čudan je i aranžman boja, kao i loše mapirane teksture na licima igrača zbog kojih izgledaju kao da su polivena vrelim uljem. (Ranije su igrači imali vakumirane kese preko glave, sada su ispečeni, a u sledećem nastavku će im verovatno svući kožu s lica...) Animacija je besprekorna, što važi i za kameru, čija se perspektiva i stepen uveličanja mogu lako prilagoditi svim ukusima. Ipak, teško je oteti se utisku da je grafika grubo zanemarena, a time EA ne bi smeo da se igra (Winning Eleven 7, iako opterećen većim brojem neprijatnih bagova, izgleda mnogo lepše).

Kao i u ranijim izdanjima najpopularnije fudbalske simulacije na kućnim računarima, upravljački sistem je veoma dobro osmišljen, jednostavan za navikavanje, dobro implementiran i naročito tolerantan prema početnicima. Najvažnije novine u upravljačkom interfejsu jesu mogućnost proizvoljnog mapiranja tastera (FIFA 2004 je ovu opciju dobila preko zakrpe) i daleko bolja podrška za analogne kontrolne uređaje različitih proizvođača (isprobano je tridesetak kontrolera kompanija Gravis, Interact, Logitech, Microsoft, Nostromo i drugih). S upravljačima manje poznatih proizvođača ne bi trebalo da bude većih problema, s obzirom na to da postoje i solidni drajveri za generičke uređaje s četiri do osam tastera. Značaj dobre podrške za analogne upravljače ističemo jer je za izvođenje nekoliko novih pokreta kao što su precizno dodavanje lopte najbolje rangiranom igraču u blizini i atraktivni driblinzi neophodan upravo analogni kontroler. Na ovaj način EA Sports verovatno najavljuje značajnije preuređenje kontrolnog sistema u sledećem izdanju.

Osim tastera za visoko centriranje, dodavanje po zemlji i šutiranje prema golu, postoje komande za dodavanje u prazan prostor, sprint i otkrivanje saigrača odnosno modifikaciju (taster ’Q’ prema podrazumevanom podešavanju). Na primer, istovremenim pritiskom na tastere ’Q’ i ’S’ izvodi se precizno dodavanje po zemlji, uz tačnu skalu jačine šuta, što je korisno kada loptu u fazi napada treba proslediti najbolje postavljenom saigraču. Kombinovanjem tastera ’Q’ i ’W’ obavlja se precizno dodavanje visokom loptom, dok ’Q’ i ’D’ u paketu rezultiraju lob udarcem. Fintiranje („fake shot”) je sasvim nov potez, a izvodi se kombinacijom tastera ’C’ i ’D’. Fintiranje može biti veoma efikasan način da se zavara golman, ako je pravovremeno izvedeno. Zbog prilično složenih komandi, uvežbavanjem kombinacija se treba pozabaviti u okviru trenažnog režima u kojem postoji i mogućnost vežbanja slobodnih udaraca i kornera. Tasterom za taktičko kombinovanje (’Z’) uglavnom se ne postižu željeni rezultati jer takva organizacija napada zahteva isuviše vremena i nepodeljenu pažnju igrača.

Korneri se izvode na identičan način kao u igri FIFA 2004, što je sasvim u redu. Nervira jedino to što, kada brani svoj šesnaesterac, igrač upravlja samo jednim fudbalerom koji uvek „zna” gde će protivnik ubaciti loptu. Probleme ponekad pričinjava i kamera koja, u zavisnosti od strane s koje se izvodi korner, menja perspektivu i može da zbuni igrača kada se vrati u početni položaj. Izvođenje slobodnih udaraca je neznatno modifikovano i prilagođeno neiskusnijim igračima. Sistem je sličan onom koji se koristi u simulacijama golfa: dva pritiska na taster određuju jačinu i preciznost šuta na odgovarajućoj skali. Efikasnost slobodnog udarca zavisi od lokacije i igrača koji ga izvodi, tako da je verovatnoća postizanja pogotka veća ukoliko je igrač bolje rangiran. Nezgodno je to što se slobodni udarci koji su dosuđeni na mestu neprikladnom za direktan šut prema golu ne mogu pretvoriti u centaršut, već je igrač prinuđen da šutira prema golu. Uopšte, izvođenje slobodnih udaraca više liči na nekakvu ceremoniju i nema ni traga dinamike koja u realnim utakmicama prati izvođenje kaznenih udaraca.

U celini gledano, upravljački interfejs je dovoljno napredovao i pruža mogućnost igraču da na terenu pokaže celokupan talenat. Koliko je tehnički uvežbana igra delotvorna po pitanju krajnjeg rezultata, sasvim je drugo pitanje. Uglavnom važi pravilo da se do gola stiže na što jednostavniji način, kratkim dodavanjem, sprintom i brzim šutiranjem, dok od dugačkih napada, brzog prenosa lopte, preciznih dodavanja i promena strane uglavnom nema koristi. Pred igrača se zato stavlja izbor da igra ili atraktivno ili efikasno, pa će iskusnijim igračima, naročito onima koji su „preskočili” FIFA 2004, stvarati mnogo problema kada se suoče s činjenicom da igrači s kraćim stažom pobeđuju uz manje truda. Euro 2004 se samo zbog toga ne može nazvati teškom igrom, ali je ona svakako drugačija od svega što je do sada stiglo iz Electronic Artsa. To je mač sa dve oštrice, koji bi odane fanove serijala FIFA Soccer lako mogao da gurne u suparnički, Konamijev tabor.

Na terenu, Euro 2004 umnogome podseća na igru FIFA 2004, od koje se ne razlikuje u meri u kojoj se, na primer, World Cup razlikovao od FIFA 2002. Pri prvom pogledu na teren stiče se utisak veće dinamičnosti, verovatno zato što su igrači živahniji nego ranije (gotovo nijedan akter utakmice nije pasivni posmatrač). Kompjuterski vođeni igrači pokazuju zavidan stepen „inteligencije” koja, međutim, nije dobro balansirana u svim fazama igre. Raspoređivanje odbrambenih igrača pošto protivnički napadač ostane bez lopte i otvori se put za prodor prema suparničkom golu traje isuviše dugo da bi se organizovao brz i precizan kontranapad. U predelu sredine terena često se stvara neprirodan „vakuum”, praznina koju protivnički igrač neometano pretrči, da bi tek pred granicom kaznenog prostora dodao loptu saigraču ili čak šutirao na gol. S druge strane, saigračima u fazi napada nedostaju agilnost i mogućnost bolje rotacije, što značajno utiče na efikasnost dodavanja (tasterom ’Q’ se donekle mogu naterati da zauzmu bolje pozicije). Golmani su primetno veštiji: bolje se postavljaju, prirodnije reaguju i veliki broj ozbiljnijih šuteva hvataju bez odbijanja lopte. Kada su prinuđeni da odbiju loptu, uglavnom je šalju u korner, a ne na noge protivničkog napadača, kao što su to ranije činili.

Zahvaljujući unapređenom dodavanju i kraćem reakcionom vremenu svih komandi, lopta brže putuje od igrača do igrača. Nažalost, tokom kontranapada nije lako poslati loptu između dva protivnika, tako da će se napadi često završavati i pre nego što se izbori pozicija za šut. Postoje i brojne druge zamerke vezane za fizički model koji se i dalje nalazi „ni na nebu ni na zemlji”, rastrzan između čisto arkadnog i pseudosimulacijskog okvira. Brzina kojom igrač upućuje šut prema golu još uvek prevazilazi granice prirodnog, s tim što je ovoga puta i preciznost šuta s veće udaljenosti daleko manja. Nelogično je i to što lopta upućena ka golu uvek ima elipsoidnu putanju, čak i kada se napadač nalazi unutar šesnaesterca i šutira svom snagom. Dodavanje lobom nije precizno koliko bi trebalo da bude, dok je u „freestyle” režimu (’Shift’ + strelice) kretanje igrača haotično do te mere da nećete znati u kom pravcu se saigrači kreću. Pri tom se animacija usporava kao kod ponovljenih snimaka. Nakon svakog centaršuta lopta putuje isuviše visoko i sporo, tako da odbrana ima dovoljno vremena da se konsoliduje i osujeti napad (čak i kada je igrač sam pred golmanom, veća je verovatnoća da glavom loptu pošalje iznad prečke). Dok mu je lopta u posedu, igrač nema gotovo nikakvu mogućnost da brani poziciju i da loptu drži u „klinču” dok se saigrači valjano ne rasporede – umesto toga, prinuđen je da, čim se protivnička odbrana približi, brzo traži prvog slobodnog saigrača i servira mu loptu kao vruć krompir. Doradu zahteva i statični sistem ubacivanja lopte iz auta (igrači stoje kao zamrznuti sve dok se lopta ne nađe na terenu). Neprijatno iznenađenje za ljubitelje modemskog igranja jeste to što je ukinuta mogućnost Direct IP povezivanja računara.

Mnogo hteli, mnogo započeli – programeri EA Sportsa su ovom igrom tek odškrinuli vrata kroz koja će nas, ako je verovati najavama, provesti sledećim izdanjem, najavljenim za poslednji kvartal tekuće godine.

Gradimir JOKSIMOVIĆ