True Crime: Streets of L.A. predstavlja poluuspešan pokušaj korišćenja slave koju je GTA serijal stekao u poslednjih nekoliko godina. I pored toga što su Activision i Gray Matter u igru uložili mnogo miliona dolara, šakom i kapom licencirajući najveće hitove rep i hip-hop muzike i praveći spektakl od režije skriptovanih scena i crime-flick priče, igri akutno fali onaj fluid koji je Rockstarovu legendu učinio onim što jeste. Činjenica da ste ovde u ulozi dobrog momka nije presudna za odsustvo magije. Glavni problemi igre su, pored tehničkih rupa, ponavljanje sadržaja i linearan gameplay. Velika lova, velika marketinška kampanja i velika očekivanja nekada ne donesu željeni plod.

True Crime je svoju premijeru pre pola godine doživeo na aktuelnim igračkim konzolama, a samo se Xbox verzija izdvojila malo većim audio-vizuelnim dometima. Prosečnost izgleda i relativno mali broj poligona po zapreminskoj jedinici prostora nisu toliko evidentni u PC verziji, mada igra svakako zaostaje za aktuelnim „Triple A” naslovima u čije društvo želi da se uvuče. No, tu postoji i druga strana medalje: mala doza ekstra efekata za koje je moderan PC hardver sposoban ovde je proizvela nerealnu hardversku zahtevnost igre, koja bi, sudeći po izgledu, trebalo da bude manja za bar 40%. No, šta je tu je.

Pri izradi scenarija i režiji zapleta nije se žalilo para, mada je rezultat tipično holivudski, s malim primesama retro detektivskih serija sedamdesetih i bravura čije je postulate postavio čuveni Džon Vu. U centru priče je mladi detektiv Nik Kang, prototip enfant-terrible inspektora koji retko kada poštuje elementarnu policijsku proceduru, zbog čega je konačno zaradio finalnu suspenziju. Majstor borilačkih veština, fantastični strelac i ekspert za vratolomnu urbanu vožnju, naš junak podseća na Maksa Pejna iz mlađih dana, pre nego što je postao mračno-pastelni filozof. Šefica koja je uvek verovala u njega i štitila ga od unutrašnje policijske kontrole ponovo ga vraća u aktivnu službu. Naravno, ne bez razloga: kriminalni sindikati Trijade i ruske mafije kroje zlokobni plan koji može da spreči samo policajac s nekonvencionalnim pristupom istrazi...

Ogroman deo sadržaja igre čine skriptovane sekvence urađene u engineu igre, projektovane i režirane na način koji je veoma blizak filmskoj umetnosti. Uglovi kamere, dijalozi, kadriranje, tok i promena scena zaista se ne razlikuju od prosečnog detektivskog filma. Ovo je ujedno i najbolji deo igre i najefikasnija motivacija za prelaženje relativno kratke kampanje za jednog igrača. „Voice talenti” odnosno glasovi protagonista su takođe sjajni. Ulogu vremešnog narednika i starog prijatelja Nikovog oca (koji je svojevremeno misteriozno nestao i čija sudbina je utkana u kasniji tok priče) tumači famozni Kristofer Voken. Naš Kang takođe zvuči ubedljivo, mada ponekad zna da iritira komentarima koji se ponavljaju („Nick Kang live from crime scene!”). Jedino sinhronizacija usana i govora nije baš sjajna, ali dobro...

Gameplay se grubo može podeliti na dve velike celine: vožnja kolima i štrapaciranje po Los Anđelesu i infiltracija (uz pucnjavu ili „stealth” pristup) u enterijerima. Pre svake misije i posle svakog od osam poglavlja igre imate priliku da se slobodno vozite gradom i rešavate nasumične kriminalno-prekršajne slučajeve. Ulična tuča, oružana pljačka, krađa kola ili autobusa i slični opcioni slučajevi služe kao modifikator good cop/bad cop alignmenta, od čega zavisi završna animacija u igri (jedna od tri moguće).

Upravo način na koji rešavate situacije oduzima i dodaje poene vašem statusu. Ako, na primer, dvojici klošara koji se mlate pesnicama izrešetate glave, „karma” će vam otići u minus. Ako, pak, ispoštujete proceduru i pokažete značku (taster ’F’) ili pucate u vazduh i po potrebi ih ručno izmlatite i onesvešćene uvežete lisicama, sve će otići u plus. Loša strana je što posle pola sata, kada vidite i rešite svih pet mogućih situacija, apsolutno nećete imati motivaciju da ih ponavljate. A u slučaju da ste celim tokom igre bili na strani dobra, animaciju bad guya možete videti ako u poslednjoj celini igre zgazite tridesetak pešaka, eliminišući potrebu da planski budete bad boy i ponavljate igru iz početka (sličan fazon pali i u Knights of the Old Republic).

Vožnja po gradu i trčanje/pucanje/tabanje iz perspektive trećeg lica u verziji za PC pate od inertnih komandi, čiji digitalni karakter ne nudi slobodu analognih kontrola i preciznog doziranja skretanja, ubrzanja i ostalog. Fiksiranost kamere pri borilačkim sekvencama u enterijerima (i pri šunjanju) je sledeći veliki kamen spoticanja: nekada ćete samo pukom srećom i nabadanjem tastera uspeti da ostvarite željeni rezultat. No, najveći problem igre, predvidljivost i ponavljanje sadržaja, ne može biti slučajno rešen. Gotovo svaki chapter se odmotava na isti način: slobodna vožnja do lokacije na kojoj treba nešto da uradite, puškaranje ili tuča s mafijašima, doza jurnjave kolima... I tako osam puta. Stiče se utisak da je akcija podređena naraciji, što opet podvlači sjajno urađene filmove kao najjaču motivaciju za kompletiranje igre.

Miodrag KUZMANOVIĆ