Od kada su nastali, hard diskovi se nisu menjali. I dalje se zasnivaju na rotirajućim magnetnim pločama sa kojih se podaci očitavaju uz pomoć pokretne glave. S obzirom na brz razvoj tehnologije, ovakav način skladištenja podataka trebalo bi da je odavno prevaziđen. Ipak, u našim računarima se i dalje većinom nalaze klasični hard diskovi. Razlog tome je mala cena proizvodnje, te dobar odnos cene po megabajtu. Tehnologija koja treba da zameni klasične hard diskove isto tako dugo postoji, ali u drugom obliku. U pitanju je skladištenje na memorijske čipove kojima nije potrebna struja da bi čuvali podatke. SSD diskovi, u suštini, funkcionišu isto kao i flešići koje koristimo svaki dan, s tim što komad elektronike i SATA interfejs tu memoriju predstavljaju računaru kao hard disk. SSD-ovi imaju niz prednosti upravo zbog činjenice da nemaju pokretne delove: otporni su na potrese, manje se greju, troše manje energije i, najinteresantnije, imaju veće brzine pristupa i protoka. Ti kvaliteti ih očigledno čine idealnim za upotrebu u prenosnim računarima. Ipak, SSD-ovi se još nisu spustili međ’ narod upravo zbog svoje cene. Međutim, njihova cena po megabajtu u poslednje vreme je sve povoljnija, te smatramo da je trenutak da se pozabavimo njima i u praktičnom smislu, a ne čisto iz hardverskog ugla.

Upotrebljeni hardver

Scenario kojim smo se bavili je zamena 2,5-inčnog hard diska u laptopu SSD-om. Razlozi zbog kojih bi se to uradilo su sve one pozitivne osobine SSD-ova koje smo naveli. Ipak, da li je to ekonomski isplativo? U našem scenariju uzeli smo klasični netbook od pre koju godinu - MSI Wind U120. U pitanju je model sa procesorom Atom, hard diskom kapaciteta 160 GB i sa 1 GB memorije. Iako je kod laptopova često moguće proširivanje memorije, kod U120 to nije slučaj. Jedan GB DDR2 memorije kojom raspolaže zalemljen je na matičnu ploču, a slot za proširenje ne postoji. Zbog toga jedini apgrejd ovakvog tipa računara može da bude promena hard diska. Ugrađeni HDD je iz serije Scorpio Blue, što znači da se vrti na 5400 obrtaja, a samim tim ima i slabije performanse od desktop parnjaka.

Na pomenuti netbook smo instalirali Windows 7 Ultimate, koji se zbog malo memorije i sporijeg hard diska pokazao kao krupniji zalogaj (uz netbook originalno dolazi XP). Razlog tome je često i obimno swapovanje (prebacivanje dela sadržaja memorije na hard disk i obrnuto), koje zbog sporijeg hard diska na trenutke onesposobljava računar. Za potrebe eksperimenta uzeli smo Kingstonove SSD-ove iz serija V i V+. U pitanju su modeli SSDNow V 100 kapaciteta 128 GB i SSDNow V+ 100 kapaciteta 96 GB.

Uređaje iz ove dve serije testirali smo u SK 5/2010. Međutim, ovog puta nisu nas zanimali generički testovi već praktični aspekt ugradnje SSD-ova, kao i poboljšanje performansi u radu. Za početak ćemo se pozabaviti samim SSD-ovima. U pakovanju, osim samih diskova, dolaze SATA kabl, adapter za napajanje MOLEX na SATA, kao i dve šine za montiranje diskova unutar desktop kućišta na prostor za 3,5-inčne diskove. Uz model V+ (pošto je u pitanju bio notebook upgrade kit) isporučuje se i plastična USB fiočica koja omogućava da se 2,5-inčni hard disk, koji izvadi iz laptopa, koristi kao spoljni. Softver koji dolazi uz SSD-ove je Acronis TrueImage HD i služi za kloniranje sistema sa starog na novi disk.

Zamena hard diska

Proces zamene hard diska izuzetno je jednostavan za sve one koji imaju iole iskustva sa šrafcigerom. Prvi korak je otvaranje laptopa, što će poništiti garanciju (ukoliko je i dalje imate). Preporučujemo da na Internetu potražite ilustrovano ili video uputstvo za otvaranje vašeg modela. Nakon odvrtanja svih šrafova, pažnju treba obratiti na žabice koje drže poklopac, kao i na konektore koji mogu da vire iz plastike. Zatim je potrebno odšrafiti i izvaditi stari hard disk. Ovo je najbolji trenutak da se obavi kloniranje diska. To je najlakše obaviti uz pomoć desktop računara tako što će se HDD iz laptopa i novi SSD povezati kao dodatni diskovi na desktop računar. Zatim je potrebno butovati kompjuter sa priloženog diska i klonirati HDD na SSD. Alternativno je moguće koristiti i neki drugi softver (mi smo koristili Norton Ghost). Ukoliko postoji razlika u kapacitetu HDD-a i SSD-a, program će vam dati izbor kako da preraspodelite particije i prazan prostor.

Nakon kloniranja, SSD se ubacuje u laptop. Zahvaljujući tome što je potpuno istih dimenzija i interfejsa kao i HDD, procedura ugradnje svodi se na zašrafljivanje SSD-a, vraćanje poklopca i zašrafljivanje šrafova laptopa. U stvari, najduži deo posla predstavlja kloniranje diskova. Kada je laptop sklopljen, posle uključivanja operativni sistem se podiže kao da se ništa nije dogodilo. Po ulasku u Windows, OS će prepoznati novi hard disk i sâm instalirati drajvere za njega i, iz korisničkog ugla, instalacija hardvera prošla je potpuno bezbolno.

Specifičnosti SSD-a i optimizacija OS-a

SSD-ovi i pored navedenih prednosti ipak imaju i određene (potencijalno velike) nedostatke. Prvi nedostatak je ograničeni broj upisa. Životni vek memorije iskazuje se brojem upisa (reda veličine desetina hiljada puta), pa taj podatak važi i za SSD-ove. Iako kod flešića tu cifru zbog načina upotrebe slobodno možemo da zanemarimo, kod SSD-a to nije slučaj. Osim očiglednog snimanja podataka koji mi iniciramo, operativni sistem u pozadini obavlja ogroman broj upisa. Osim uobičajenog swapovanja, za svaki fajl se beleže podaci o datumu kada mu je poslednji put pristupljeno, kao i kada je poslednji put menjan. A tu je i proces defragmentacije diska koji je podrazumevano uključen. Defragmentaciju obavezno treba isključiti, jer fragmentacija podataka kod SSD-ova nema nikakvih posledica po performanse jer nema glave hard diska koja mora da „šeta” prilikom čitanja podataka.

Drugi nedostatak SSD-ova je takozvano „gomilanje đubreta” (eng. garbage collecting), tačnije brisanje i snimanje podataka na SSD-u vremenom dovode do degradacije performansi. Razlog tome je što NAND fleš memorija zahteva da stranice budu prazne kada se upisuje u njih (pojam „stranica” je posledica organizacije memorije: podaci se čuvaju u ćelijama koje se grupišu u stranice, koje se zatim grupišu u blokove). Sve dok je SSD nov i dok su stranice prazne, upis je veoma brz. Međutim, problem nastaje kada se fajlovi brišu, jer ih fajl sistem ne briše zaista, već se ti sektori (kod HDD-a) ili stranice (kod SSD-a) samo obeležavaju kao prazni (iako to nisu - podaci su i dalje tu). Kada dođe do situacije da se novi podaci upisuju u stranicu koja je obeležena kao prazna (a ona to u stvari nije, već je samo markirana da je prazna), potrebno je prethodno obrisati blok. Usporenje nastaje zbog toga što je kod fleš memorije moguće adresirati samo ceo blok koji se sastoji od stranica, a ne i pojedinačne stranice. Zato svaki upis stranice pokreće ciklus čitanja svih stranica iz bloka, njihovo smeštanje u keš, brisanje bloka, izbacivanje obrisanih stranica u kešu, ubacivanje novih stranica i upisivanje izmenjenog bloka (vidi ilustraciju).

Problem sakupljanja đubreta rešen je TRIM funkcijom koja je deo ATA standarda. Ona se, u suštini, bavi stvarnim brisanjem stranica koje nisu u upotrebi, čime se sprečava degradacija performansi. Osim toga što drajv treba da ima TRIM funkciju, mora da je podržava i operativni sistem. Windows 7 i Windows Server 2008 R2 jedini su Windows operativni sistemi koji zaista podržavaju TRIM funkciju (osim njih, tu su i Linux 2.6.33, OpenSolaris i FreeBSD 8.2). Ukoliko sistem ne podržava TRIM, potrebno je povremeno pokretati program koji drajvu manuelno šalje TRIM komandu. Bitno je istaći i to da upotreba TRIM funkcije ima za posledicu da softver za povraćaj podataka jednostavno neće imati šta da vrati - ono što obrišete, obrisano je za stalno.

Iz cele ove priče jasno je da po kloniranju i butovanju OS-a potrebno proveriti da li je Windows prepoznao da se radi o SSD-u. OS, inače, zna da li se radi o SSD-u na osnovu podatka o broju obrtaja koji mu drajv šalje, a to u slučaju SSD-a iznosi nula. Proveru obavljamo tako što kao administrator otvorimo Command Prompt i kucamo:

fsutil behavior query DisableDeleteNotify

Ukoliko kao odgovor dobijemo „0”, TRIM funkcija je uključena.

Poboljšanje performansi

Nakon uspešnog presađivanja diska, bacili smo se na merenje ubrzanja. Dok je u netbooku još bio hard disk, Windowsu smo dali da izmeri Experience Index, koji je HDD ocenio kao 5,3. Posle ubacivanja modela SSDNow V, indeks drajva bio je 6,4, dok je za model SSDNow V+ on iznosio 6,7. Jasno je da su sve ostale komponente zadržale svoje indekse, gde su najslabije karike procesor i grafika sa rezultatom 2,2. Logika nalaže da bi ubrzanje moralo da bude neprimetno i da bismo boljitak primetili samo prilikom kopiranja fajlova. To, ipak, nije bilo ni blizu tako. Naime, iako je ostatak hardvera isti i iako je laptop je i dalje imao malo memorije, swapovanje po SSD-u nemerljivo je brže, pa je samim tim i „odzivnost” laptopa veća. Ni u jednom trenutku laptop nije zastajkivao, iako je lampica aktivnosti drajva konstantno svetlela. Jednostavno, SSD je postizao sve što je OS od njega zahtevao, tako da ostatak hardvera nije morao da čeka da se obavi upisivanje i čitanje. Zbog toga je subjektivni osećaj u radu bio kao da smo apgrejdovali procesor ili dodali memoriju. Naravno, pored subjektivnog osećaja, uzeli smo i štopericu u ruke i izmerili objektivne brzine. Podaci iz tabele jasno govore o kolikom se ubrzanju radi.

Naravno, procesi koji zavise isključivo od snage procesora ili grafičke kartice, poput konverzije video materijala, puštanja full HD videa, pokretanja zahtevnih igara i slično, neće zabeležiti nikakvo ubrzanje. Ubacivanje SSD-a jednostavno je eliminisalo usko grlo u vidu hard diska, koje se pojavilo instalacijom zahtevnijeg Windowsa 7.

Interesantan je podatak o trajanju baterije. Iako je oko SSD-ova pravljena fama da su zbog male potrošnje pravi izbor kada su u pitanju prenosni računari, vidimo da je boljitak neznatan ili čak i ne postoji. Test je rađen tako što smo u sva tri slučaja pustili isti DivX film uz maksimalnu svetlinu ekrana i zvukom puštenim na slušalice.

Ekonomska isplativost

Još na početku ove priče zapitali smo se koliko je sve to ekonomski isplativo. Ako kažemo da je cena modela SSDNow 100 V+ kapaciteta 128 GB oko 280 evra, cela priča odmah pada u vodu, jer za te pare može da se kupi kompletno nov laptop. Iako zvuči primamljivo da se hard od 160 GB zameni SSD-om od 128 GB (odnos je skoro 1:1 što se kapaciteta tiče), to je u slučaju netbooka koji košta oko 200 evra suludo. Potrebno je malo spustiti želje. SSD-ovi od 32 GB mogu da se nađu po ceni od oko 50-60 evra. Recimo, da smo hteli da dokupimo još jedan memorijski modul od 1 GB, to bi nas koštalo oko 20 evra. Problem je u tome što u slučaju U120 to ne možemo da uradimo, pa je veći izdatak u ovom slučaju opravdan. Nekome 32 GB može da zvuči malo - trenutno postoje USB flešići tog kapaciteta. Istina, zamena hard diska kapaciteta 160 GB nikako ne odgovara SSD-u od 32 GB. Suština je da se hard disk zadržava i stavlja se u ranije pomenutu USB fioku. Na 32 GB može da stane OS, a svi filmovi, slike, muzika nalaze se na hard disku koji priključujete kada vam je potrebno.

• • •

U slučaju da nemate novca da kupite novi laptop, prvi korak bi trebalo da vam bude proširivanje memorije do maksimuma koji laptop podržava. Na taj način smanjićete swapovanje po hard disku, što će rezultovati bržim odzivom laptopa. To je, ujedno, i najisplativiji apgrejd. Ukoliko to nije moguće, ili vam nije dovoljno, razmislite o kupovini SSD-a. Kapacitet će biti uslovljen ekonomskim mogućnostima, ali ako nemate mogućnosti da koristite samo SSD, razmislite o varijanti SSD manjeg kapaciteta + stari HDD u USB fioci. Napredak u performansama ćete, naročito u slučaju slabijih laptopova, sigurno primetiti, a ukoliko jurite za dužim trajanjem baterije, SSD-ovi još ne nude neke veće promene.