Ana KRSTIĆ

1. februar 2025.

Šarm platformskih heavyweight naslova, poput Donkey Konga ili Crash Bandicoota, koji su dugi niz godina predstavljali sinonim igranja na konzolama, živi i dalje kroz igre kao što je Nikoderiko: The Magical World. Ovo je ostvarenje malog tima koji se krije iza naziva VEA Games, a svoj pečat na ovoj igri je ostavio i legendarni David Wise, krivac za muzički score Donkey Konga.

Igra prati Nika i Lunu, dva mungosa koji kreću u misiju da spasu magično ostrvo od zlog Barona Grimbalda. Tokom najvećeg dela igre, gameplay je klasičan platformski side scroller (sleva nadesno), ali se u pojedinim momentima igra transformiše u 3D platformu nalik na Crasha ili Spyroa, kamera se prebacuje iza ramena vašeg heroja i privremeno pratite akciju na taj način. Iako, na papiru, direktno kontrolišete dvoje glavnih junaka, tokom single-player kampanje neprestano (na početku svakog nivoa) morate da odaberete jednog člana ovog dvojca i sa njim (ili njom) se upustite u jurnjavu ili skakanje. Razlike između naslovnog Nika i Lune isključivo su estetsko-kozmetičke prirode, jer im je dijapazon poteza, platformskih mogućnosti i vratolomija koje mogu da izvedu potpuno identičan. Ovo smatramo jednim od propusta ovog naslova.

Vizuelno, igra je bogata bojama, sa šarenim svetovima koji podsećaju na crtane filmove iz devedesetih godina prošlog veka. Tokom kampanje prolazite kroz širok spektar različitih okruženja, od tropskih džungli do snežnih planina, a svaki nivo i njegov specifični biom bogat je detaljima i prelepo iscrtan. Gorepomenuti kompozitor David Wise obavio je odličan posao na polju muzike, a glasovi glumaca odgovornih za replike glavnih (i sporednih) protagonista jedna su od boljih implementacija koje smo imali prilike da čujemo. Iako iza ovog naslova stoji manji razvojni tim koji (pretpostavljamo) nije imao mnogo sredstava koja bi omogućila razmetanje na bilo kom polju igre, tehnička strana Nikoderika predstavlja domaći zadatak za ostale indie studije na temu kako jedna igra treba da izgleda i da zvuči.

Na polju gameplaya, igra trči u susret i srdačno hvata u zagrljaj sve klasične platformerske elemente (kao i neke manje česte). Očekujte dosta skakanja, letenja, tumbanja nizbrdo i uzbrdo, ali i plivanja i ronjenja. Na kraju svakog bioma očekuje vas i obračun sa bossom koji je simpatično implementiran i čija težina više odgovara mlađoj populaciji, kojoj je ova igra, očigledno, prvenstveno namenjena. To znači da igra ne spada u ozbiljno teške ili bar teže platformere, ali čak i ako je to bilo očekivano, mogli su da postoje neki nivoi težine. Sem toga, prava je šteta što samo izvođenje nije tečnije. Tačnije, očekivali smo da će implementacija prelazaka iz 2.5D u puno 3D izvođenje biti mnogo srećnije izvedena. Ovako, dinamika i fizika igre menjaju se nauštrb same igrivosti. Tu poslednju kritiku uzmite sa dozom rezerve, jer je razlog za nju u velikoj meri i činjenica da je naslov s vremena na vreme umeo da zaštuca i doživi drastične padove frameratea na handheld konzoli (Steam Deck) na kojoj je testiran, ali to je već poznata boljka naslova koje pogoni Unreal engine. Srećom, situacija na desktop konfiguraciji ili krštenoj konzoli je kudikamo bolja. Jedan od najupečatljivijih aspekata Nikoderika je njen kooperativni režim, a on je, verovatno već pogađate, hot-seat igra za još dva igrača.

Zabavna, šarena i prepuna nostalgičnih momenata koje će ljubitelji retro platformera umeti da cene - Nikoderiko je apsolutno family friendly i predstavlja pun pogodak ukoliko pored sebe imate mališane kojima je, nekim čudom, Astrobot možda već dosadio, ali će u njemu, verujemo, podjednako uživati i veterani koji bi želeli da evociraju vremena ranih konzolnih igara. Ukoliko ste jedan od njih, dozvolite sebi nekih pet-šest sati slatkog vraćanja u prošlost. Ako imate još jednog kandidata za sličan time travel pored sebe - utoliko bolje.