Vladimir PISODOROV

1. februar 2025.

Kada bi o knjizi sudili po koricama, ona koja opisuje pakao kroz koji je prošao samuraj Takeshi prodavala bi se kao alva. Atmosfera i vizuelni identitet nešto je na šta bi u Digital Mind Gamesu trebalo da budu naročito ponosni. Imate osećaj kao da vas Sauronovo oko non-stop posmatra, dok gomila jezivih neprijatelja podseća na četvrti deo Resident Evila. Grafička rešenja su fantastična, naročito pošto su presvučena prepoznatljivim filterom grain, koji dodatno povećava teskobu i užas. Delo konac krasi, a u ovom slučaju to je izuzetna stop-motion animacija zbog koje se The Spirit of the Samurai svrstava u red vizuelno najupečatljivijih ostvarenja iz klase.

Igra je neka vrsta akcione avanture, u kojoj priča igra veoma važnu ulogu. Lepo se „odmotava”, a podvučena je odličnim voiceactingom, čak i u slučajevima kada glavni lik sam sa sobom bistri misli koje ga more. Naravno, gde ima samuraja i grozomornih beštija, ima i hack & slash elemenata, a oni, uglavnom, funkcionišu dobro. U principu, za napad katanom koristite samo jedan taster, ali pečurkicom birate na koji način će se udarac zadati. Dopalo nam se što kombo udarce možete sami da kreirate, ubacivanjem poteza u „kućice” koje ih „grade”. Naravno, na raspolaganju je i levelovanje glavnog lika, mada ono ne može da se nazove raznovrsnim. Povećavate snagu, izdržljivost, preciznost... Ništa spektakularno. Veoma je važno uspešno blokirati napade protivnika, a tu tajming mora da bude savršen i nailazimo na prvi nedostatak ovog naslova. S druge strane, kotrljanje koristite da se protivniku pojavite iza leđa, ali kad vas bude napao buljuk zlikovaca, ne da nećete imati priliku da mislite o taktici i povlačenju pečurkice, već ćete samo mahnito pritiskati taster za paljbu. Posle nekog vremena, takvo ustrojstvo prestaje da bude zanimljivo. Na raspolaganju imate i luk i strelu, pa možete da birate na koji način ćete se obračunavati sa protivnicima. Energija se brzo troši, pa morate da vodite računa i o potrošnji napitaka.

Sledeći važan element igre su platformske deonice. Kako se akcija prati uz pogled „sa strane”, logično je bilo očekivati da će ih autori ubaciti u većem broju. Nažalost, kontrole su u ovom slučaju neprecizne, a većinu grešaka koje napravite vode vas do checkpointa koji je ostao negde daleko za vama. Generalno, mesta na kojima igra snima poziciju priličan su problem, jer ih nema dovoljno (pritom, The Spirit of the Samurai ne skriva želju da bude, u nekom obliku, Dark Souls), a kako će pred vas iskakati protivnici baš u situacijama u kojima vam to najmanje odgovara, nadrapali ste. To dovodi do ponavljanja sekcija, nervoze i, na kraju, odustajanja od igranja. Pre nego što ljubitelji opusa studija FromSoftware ne skoče uzaludno, ovde je sve to veštački urađeno, samo kako bi autori zajahali na talasu popularnosti.

Backtracking je još jedna od stvari koja nam se nije dopala. U pitanju je veštačka tvorevina, implementirana isključivo kako bi se igra produžila. Dobar primer za to su situacije kada je na nekoj lokaciji potrebno pokupiti i NPC-ima doneti određene predmete. Iako ste ranije već posetili lokaciju i opustošili je, tek kada „misija” postane aktivna, predmeti se pojavljuju. Onda morate da se vratite nazad i besmisleno potrošite vreme na šetkanje. Ovako se to radilo pre 30 godina i ne radi se u trećoj deceniji 21. veka.

The Spirit of the Samurai igra je koja donosi neuobičajeno okruženje u koje se neće zaljubiti samo ljubitelji mitologije zemlje izlazećeg sunca. Produkcijske vrednosti igre su na maksimumu i šteta je što, zbog gomile nedorađenosti i konceptualnih propusta, igra neće doseći visine koje je mogla. Da ne zaboravimo, i zvuk se u potpunosti uklapa u celu priču, a tu ne mislimo samo na voiceover, čijeg smo se kvaliteta već dotakli. Autori na kasi traže svega 20 evra, pa čak i uz ovoliko nedostataka nije deplasirano razmisliti o kupovini. Makar kad bude na (masnom) popustu.