Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2025.

Za neke stvari ne ukapirate koliko su vam potrebne pre nego što se bolje upoznate sa njima, probate ih i omirišete. Na prošlom Gamescomu imao sam ranojutarnju sesiju koja nije nešto posebno obećavala. Stone of Madness by Tripwire nije mi palio lampice, niti zvonio zvonca, tako da sam sa osminom mozga očekivao nešto što će mi iščileti iz svesti neposredno nakon demonstracije. Little that I knew da ću videti igru koja mi je obeležila kompletan sajam.

Tripwire guy: Ovo što ćete videti, mr. Miodrag, je igra inspirisana Commandosom i Desperadosom. The Stone of Madness je, ipak, drugačiji, posebno po postavci i okruženju jezuitskog manastira u Španiji kasnog XVIII veka, delimično konvertovanog u ludnicu zatvorenog tipa, koja krije strašnu tajnu. Vaša ekipa zatoč...

Qz: Ali, ovo je „Ime ruže” Umberta Eka pretočeno u taktičku stealth igru!

Tripwire guy: O, vidim da ste čovek od kulture!

Ovu poslednju opasku sam verovatno izmislio radi melodramskog efekta, ali dajte da vam objasnim uzbuđenje i ukrutbu. Moj drugi omiljeni roman slavnog italijanskog pisca i profesora semiotike na univerzitetu u Bolonji, po kome je 1986. snimljen odličan film sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi, konačno, makar samo u motivima i senzibilitetu, egzistira u formi igre. DAJ ODMAH REVIEW KOD! Nema ga još ser, biće početkom sledeće godine. Čekaću ga kao Penelopa Odiseja, obećavam.

I, evo ga, konačno. The Stone of Madness je izuzetno prijatno iznenađenje u mesecu koji je nekada bio mrtva sezona za igre. Ovo je taktička stealth igra u kojoj je ubijanje izuzetak, a ne pravilo, a nadmudrivanje i inteligentna procena situacije su kraljevi. TSoM sledi obrasce koje sam naveo na početku, ali u ideju prikradanja i tempiranja akcija u zavisnosti od patrolnih ruta straže unosi veliku dozu jedinstvenog duha. U igri vodite petočlanu ekipu zatočenika koja pred sobom ima jedan fundamentalan zadatak - pobeći glavom bez obzira. Tokom relativno dugačkog prologa, saznaćete bitne detalje vezane sa svakog pojedinačnog člana ekipe, uz kraću edukaciju u pogledu njihovih uloga i sposobnosti. Nakon šok scene na kraju uvoda (no spoilers!), opredelićete se za jedan od dva, međusobno ekskluzivna toka kampanje, koji se razlikuju u ciljevima i ishodu koji jurite.

The Stone od Madness nema klasičnog glavnog junaka, ali prvi među jednakima je otac Alfonso Martin, jezuitski sveštenik detektivske vokacije, koji je po stavu i deduktivnom umu vrlo inspirisan Vilijemom od Baskervila iz „Imena ruže”. Na poziv igumana, Alfonso je pozvan u manastir da istraži neku misteriju, ali je kopao preduboko i završio među pacijentima, proglašen ludim i zakatančen. Društvo mu prave Eduardo, nemi snagator koji je od inkvizitorskog mučenja izgubio moć govora i oboleo od patološkog straha od mraka, Leonora, ćerka bogatih roditelja i specijalista za eliminaciju straže i penjanje po zidovima, Agnes, doslovna veštica koja kletvama i lečenjem služi kao podrška timu i mlado siroče Amelija, jedini član družine koja može da koristi prolaze u zidovima za stealth kretanje po nivoima.

Inteligentno korišćenje sposobnosti svakog od likova princip je koji postoji još od prvog Commandosa, ali ovde je rafiniran zbog činjenice da je nasilje uvek sekundarna, nekad i tercijarna opcija. Rafinmanu pomaže i struktura igre, koja nakon linearnog uvoda dobija poluslobodnu, otvorenu formu. Vaša ekipica ima slobodu da se šeta po delovima manastira koji su otvoreni za pacijente, a na vama je da procenite na koji način ćete obavljati zadatke koji su pred vama, vodeći računa o straži, zabranjenim zonama i raznoraznim hazardima koji triggeruju individualne fobije junaka. Ako se sećate igre The Great Escape, pradavnog hitića sa Commodorea 64, imaćete približnu sliku kako sve ovo, zapravo, funkcioniše. Kamen ludosti je, naravno, mnogo složenija igra u kojoj uvek imate nekoliko opcija za rešavanje svakog pojedinačnog problema, a vaš izbor će se svoditi na afinitet prema specifičnim likovima, resurse koje imate na raspolaganju, ali i fobija od kojih većina junaka pate.

Leonora se, recimo, plaši vatre i neće biti u stanju da uradi išta u blizini otvorenog plamena; Otac Alfredo ima strah od leševa, a nemi Eduardo paniči kad se nađe u mraku. Izlaganje fobijama dovodi do smanjenja sanity skale, čiji pad na nulu svakog člana ekipe izbacuje iz stroja. Zato je, recimo, dobro upariti Alfreda i Eduarda, jer Alfredo može da koristi petrolej lampu i osvetljava svoju okolinu, tako da će Eduardo biti pošteđen bauljanja po senkama i mračnim prolazima. Ta lampa je ujedno i preduslov za detektivsko raščivijavanje zagonetki u okruženju, koje su često ključ za dalje napredovanje. Leonora je isto hiperkorisna, jer može da ubije ili onesposobi stražara, koga posle možete odložiti u prazan ormar, žbun ili kovčeg, full u stilu Commandosa. Što se tiče ubijanja, ono je uvek opcija, ali ga morate dozirati na kašičicu, jer svaka likvidacija izaziva kajanje, koje se odražava na gubitak HP-a koji sledi asasinu. Ošamućivanje, kao alternativa, zahteva resurse (daske) koje su potrošna roba, baš kao i kalauzi za obijanje brava, zavoji i krstovi za teranje prikaza. Ubijanje traži nož koji ne nestaje nakon što iznabadate nekog, ali može da pukne, što zahteva servis u interregnumu između misija. Eduardo, takođe, može da ubija, za šta mu treba lanac i talenat koji se mora otključati (lik takođe pati od kajanja koje skida HP).

Krst koji tera prikaze? Da, igra ima supernaturalni momenat ili se to vaša bolesna svest igra sa vama... Svaki dan u igri podeljen je na doba rezervisana za različite aktivnosti - predveče se, recimo, straža povlači u svoje odaje, „policijski čas” sleduje malo kasnije, kada u potpunosti padne mrak. Kada straža ode na počinak, osnovna pretnja postaju aveti koje jedino Alfredo može privremeno da otera molitvom, uz utrošak jednog drvenog krsta. Neki zadaci su mogući jedino noću, tako da ćete morati da rizikujete i da se šunjate mračnim hodnicima, izbegavajući duhove. Od dnevnih pretnji, osim stražara sa batinama, tu su i vojnici sa vatrenim oružjem, monasi koji zovu stražu čim primete da radite nešto sumnjivo, ali i ludaci koji počnu da divljaju svaki put kada nešto u njihovoj blizini odstupi od uobičajenog, pa furtutma privuče monahe ili stražu. Brzina kojom obezbeđenje shvata da nešto nije u redu zavisi od stepena težine igre koji ste odabrali na početku, a ja vam, bar za početak, preporučujem srednji, koji nudi savršen balans između izazova i frustracije. U korelaciji sa vašim fobijama, moraćete da planirate akcije do tančina, kao menadžer ljudskih resursa u multimilionskoj kompaniji. To ćete, naravno, morati da radite u realnom vremenu, jer sat sve vreme otkucava.

Na kraju svakog dana, kada konačno odlučite da pošaljete tim na spavanje ili vas straža pronađe i nokautira, dobićete „noćni” ekran u kome u stilu Darkest Dungeona odrađujete timsku logistiku, lečenje, crafting, otključavanje novih skillova i pasivnih sposobnosti. Resurse koje ste skupili tokom dana (raznovrsno đubre, tkanina, itd.) Eduardo može da konvertuje u korisne predmete koje ćete koristiti između misija ili ih prodati na crnoj berzi. Zarađeni keš možete da investirate u predmete koje niste bili u stanju da napravite, a možete i da podmitite stražu i time smanjite nivo sumnjivosti (suspicion level) koji ste sa određenim članom tima nakarikali tokom dana. Svaka noćna akcija zahteva određeni broj akcionih poena, te je njihov broj ograničen. Ograničenje postoji i u vezi sa članovima tima, jer ne mogu svi da rade sve. Leonora je, recimo, ekstremno bitna, jer njena violina vraća sanity koji ste izgubili preko dana, a ne treba potceniti ni Alfredovu i Agnesinu veštinu vidanja rana, bez koje nećete daleko stići.

The Stone od Madness će vam potrajati između dvadeset i trideset sati, u zavisnosti od toga koliko ste detaljni i da li jurite baš svaku sitnicu ili tajnu koje su razbacane po nivoima. U igri, kao što rekoh na početku, imate dve potpuno različite kampanje, što dodatno produžava vreme koje ćete provesti uz ovaj sjajni naslov. Želim vam da pronađete svoj finis Africae, ali čak i ako ne uspete u toj nameri, čeka vas raskošna doza odlične zabave.