Aleksandar DINIĆ

1. decembar 2023.

Na dobre stvari vredi čekati, ali samo u slučaju da se naposletku konačno i pojave. Požrtvovani insektoliki otac obećao nam je 2009. novi nastavak „Districta 9” za tačno tri godine. „Furiosa”, prikvel „Fury Roada”, trebalo bi da se pojavi sledeće godine, ali Holivud stalno nešto odlaže, a treći Half-Life i Portal i dalje su samo na nivou (ocvalih) mimova po internetima. Slična sudbina kao da je bila namenjena i famoznom The Talos Principleu hrvatskog Croteama, od pre devet godina. Ali, na svu sreću, u pauzama izrade još jednog Serious Sama, susedi nisu sedeli skrštenih ruku, već su uveliko gradili i ozidavali ambiciozni nastavak koji je pred nama.

The Talos Principle, naizgled, prilično funkcionalni klon Portala, The Witnessa i delom igara iz serijala Myst, vrlo brzo se izdigao iznad svoje žanrovske konkurencije, ne samo zbog sjajno osmišljenih logičko-prostornih izazova koje je donosio, već, pre svega, i po pitanju svoje fantazmagorične priče i postavke, koja je donosila neočekivane filozofske pasaže i introspekcije i glavnog lika i igrača za njegovim komandama. Prva igra nam je pripovedala višeslojnu priču o postapokaliptičnoj Zemlji, sa čijeg lica je zbrisana kompletna ljudska civilizacija zahvaljujući virusu oslobođenom iz otapajućih glečera. Na svu sreću, nekoliko „klervojantnih” naučnika, kao slamku spasa, projektovalo je kompjutersku simulaciju nastanjenu robotolikim konstruktima koji su imali zadatak da ideje, nade i postignuća, ali i strahove i nedoumice čovečanstva prenesu nekoj novoj civilizaciji, za neka srećnija vremena.

Nakon aktiviranja ultimativne skripte koja je (u jednoj od nekoliko završnica prve igre) konačno uzdigla virtuelnu civilizaciju u nešto fizičko i opipljivo, stvorena je pozornica za dugoočekivani nastavak. The Talos Principle 2 vas stavlja u vijke, zupčanike, šasiju i sintetičku kožu hiljaditorođenog građanina Novog Jerusalima, prestonice nove robotske rase, prilikom čega je upriličena proslava povodom ostvarivanja ultimativnog cilja: doneti na svet hiljaditog člana nove civilizacije i tu momentalno stati, poučeni gorkom sudbinom ljudskih prethodnika čija je nezajažjliva glad i želja za napretkom, istraživanjem i širenjem dovela i do njihovog pretpostavljenog istrebljenja. Od ovoga, naravno, nema ništa. Na jednom od udaljenih ostrva biva otkriven signal sa misteriozne piramidalne megastrukture, put koje će se momentalno uputiti nevelika ekspedicija (uključujući i vas), sa zadatkom da istraži o čemu se tu radi, koja je svrha instalacija na dvanaest dodatnih ostrva oko centralnog, te da li sve to ima veze sa nepoznatom sudbinom nekoliko robotskih predaka koji su napustili svoje sunarodnike u jednom trenutku.

Struktura igre je znatno proširena (u svakom zamislivom smislu), ali je i dalje striktno uniformna i donosi identičnu količinu glavnog, opcionog i bonus sadržaja na svojih 12 kapitalnih nivoa. Svaki od njih sadrži osam arena sa standardnim problemima, dve teže dodatne, jedan istraživački bunker (u kom se aktivira transport ka ostalim celinama), jedna zamandaljena zlatna vrata (o njima malo kasnije) i po dva zvezdana artifakta (kada ih pronađete) u podnožju karakterističnih oltar-spomenika. Minimum koji se traži od igrača kako bi mogao da nastavi sa odmotavanjem priče je da reši bilo kojih osam problema (opcionih ili redovnih), nakon čega se dobijaju džinovski tetris-”sidžili” za formiranje putanje ka rezidentnom tornju tekućeg bioma, na čijem vrhu ćete aktivirati zrak ka odgovarajućem senzoru na pomenutoj piramidi.

Prvom Talosu smo onomad zamerili preveliku hermetičnost i repetitivni dizajn sveta, unutar koga ste ograničeno mogli da se krećete i istražujete. Nastavak ovo anulira na dijametralno i spektakularno suprotan način, donoseći celo tuce i kusur svetova ogromne širine, prostranosti i kompleksnosti u svom dizajnu. Ovo je dodatno obogaćeno impresivnim primercima apstraktne arhitekture, uključujući gigantske zgrade, strukture, kipove, bunkere, mauzoleje i masu toga ostalog, realizovanog u najboljem stilu socijalističkog klasicizma, brutalizma, betonizma i ostalih „izama”, koji ne čude, s obzirom na geografsko podneblje iz kog dolaze autori igre.

Princip samog rešavanja mnogobrojnih logičkih problema ostao je netaknut i počiva na pravilnom „snimanju” situacije kad god uđete u novi prostor za zadatkom, uočavanju dostupnih elemenata i njihovom pravilnom upregnuću kako biste stigli do kružnog tehno-stola, čijim aktiviranjem bivate za jedan korak bliže pomenutim kulama-kapitalcima. Sve alatke za rešavanje problema od ranije, osim jedne, ponovo su tu: multifunkcionalni stalci, (Portal) kocke, ventilatorske baterije i drugo. Na ovo je ubačena kamara novih oruđa, koja se često serviraju prilikom ulaska u svaki novi nivo: RGB-separator signala za neutralisanje dve zrak-boje koje ulaze u njega i emitovanje preostale (pored plave i crvene, sada je ubačena i zelena), inventer boja, prenosivi generator zraka, jednosmerni portabl-teleporter, dvojnik ili više njih, „bušač” rupa na predefinisanom materijalu, pomične platforme po uspostavljenim trasama i drugo.

Sve zagonetke su sjajno osmišljene, zahtevaju solidan osećaj za prostorno orijentisanje i dobro uočavanje pravilnosti po kojima pomenuti elementi između sebe funkcionišu, sa rešenjima koja uvek počivaju na zdravoj logici ili nekoj kreativnoj caki koja nije uvek očigledna (ali uvek ima smisla). Sa druge strane, generalni utisak je da je igra (jednom kada uđete u njen ritam) osetno lakša u poređenju sa mnogobrojnim koskama i frustracijama koje je prvi deo znao da servira. U prilog ovome ide i podatak da je jedini alat koji ovde nije doživeo reprizu (a koji je izgledno zadavao najviše glavobolje igračima) famozno snimanje raznih postupaka i njihova terenska reprodukcija koju je bilo potrebno iskoristiti dodatnim akcijama.

Zapravo, kada se uzme u obzir celokupan dizajn i struktura nastavka, dolazi se do zaključka da je TTP2 projektovan kako bi privukao što širi krug igrača koji se ne bi pokolebali pred izazovima koji ih ovde čekaju i koji će iz igre izvući tačno onoliko koliko žele. Ne želite da se bakćete sa pričom i obiljem dijaloga, filozofskih opservacija i razmatranja, paralela, simbolizama, osvrtima, referencama pop-kulture, interpretacijama i aparicijama iz grčke i drugih mitologija? Sve to možete preskočiti, protrčati pored ili u nekim slučajevima i potpuno zaobići. Igra vas neće terati da im posvetite pažnju i bez ikakvih penala će vas pustiti da odradite onoliko zagonetki koliko vam prija, a čije će kompletiranje omogućiti nastavak priče (ali i jedan od „lošijih” krajeva u skladu sa time).

One koji će želeti da Talos 2 iscede i iskuse na zamišljen način, pored svega navedenog, očekuju i pomenuta zaključana zlatna vrata, kao i pronalaženje zvezdastih artefakata. Dotične kapije će se otvoriti pred samo finale i samo u slučaju da ste odradili apsolutno sve probleme na svim mapama, donoseći 12 zaguljenih problema koji su težinski za nekoliko klasa iznad svega do tada viđenog u igri (sve ostalo, zapravo, deluje kao intenzivni trening pre nego što se uhvatite u koštac sa njima). Prikupljanje famoznih zvezda iz prve igre, koje je zahtevalo ultimativni mentalni napor, nekonvencionalan pristup rešavanju problema i out-of-the box razmišljanje sada je zamenjeno banalnim jurcanjem za nekakvim nano-orbovima, jednostavnim problemima sa rešenjima na osnovu serviranih piktograma, uz tek poneku malo izazovniju situaciju sa korišćenjem elemenata iz okruženja. Na ovaj neshvatljiv i nedopustiv propust (s obzirom na to koliko je problematika zvezda davala na šmeku prvoj igri) ulažemo jedinu i prilično kapitalnu zamerku, mada ne i znatno srozavanje konačne ocene.

Bolju, impresivniju, zarazniju i produkcijski napucaniju glavolomku i vrhunsko mentalno razgibavanje, i to još po iznenađujuće niskoj ceni koju ištu za nju, u ovome trenutku nećete naći. The Talos Principle 2 je trijumf kreativnosti i kompleksnog pripovedanja koji dugo neće početi da vetri iz glave, ostavljajući u stomaku zdravu dozu gladi za još ovakvog sadržaja u što ranijoj budućnosti. Veseli se robotski rode!