Vladimir PISODOROV

1. septembar 2023.

Iako je u „ratu konzola” sedme generacije, barem kada se kao argument uzme broj prodatih primeraka, izgubio i od Wiija i od PlayStationa 3, Microsoftov Xbox 360 smatra se moralnim pobednikom. Za 11 godina bitisanja na sceni, iznedreno je preko dve hiljade igara i zvuči neverovatno da sistem takvog potencijala nije izazvao zainteresovanost programera koji se bave izradom emulatora.

Jedan od razloga zbog čega je to tako jeste i podatak da je ogroman broj igara dostupan kroz program backward compatibility na Microsoftovim konzolama novijih generacija, ali i to što su mnogi naslovi doživeli da svetlost dana ugledaju u verziji za PC. U potonjem slučaju, na raspolaganju su i tehnički unapređene verzije, pa je situacija utoliko nepovoljnija. Došli smo u situaciju da se na sceni nalazi više nego upotrebljiv emulator konzole PlayStation 3 - RPCS3, za koju je i samo „pisanje” igara bila noćna mora, a ne emuliranje, a da Xbox 360, neopravdano, ostaje u zapećku.

Ipak, još 2015. godine, javnosti je predstavljen open source projekat Xenia, koji je imao isključivo „istraživački” karakter, a kako nije nudio mogućnost emuliranja igara, nije bio zanimljiv širem krugu korisnika. Xenia je godinama letela „ispod radara”, da bi u poslednjih nekoliko godina stvari počele drastično da se menjaju. Broj naslova koje je moguće igrati uz pomoć ovog emulatora rastao je preko noći, a ono što se korisnicima naročito dopalo je potpuno drugačiji pristup kada je podešavanje u pitanju, ali i relativno mala hardverska zahtevnost.

Za pokretanje je dovoljno da imate bilo koji 64-bitni procesor koji podržava set instrukcija AVX(2), DirectX 12/Vulkan kompatibilnu grafičku karticu i četiri gigabajta radne memorije. Preporučljivo je da srce sistema bude neki od procesora iz Intelove četvrte generacije (iz serija i5 ili i7), Nvidijina grafička kartica GTX 980 Ti i šest gigabajta radne memorije. Sve to valjalo bi pokrenuti pod skutima Windowsa 10, iako je podržana i Sedmica. Autori tvrde da je pokretanje emulatora, doduše ne i izvorno, moguće i pod Linuxom, dok verzija za macOS, zbog izostanka podrške za Vulkan, verovatno nikad neće ni ugledati svetlost dana.

Xenia je prenosiva, a pre nego što pokrenete emulator, preuzetu datoteku dovoljno je da otpakujete u direktorijum po želji. Ono što će vam se naročito dopasti je podatak da ne postoji potreba za koketiranjem sa sistemskim softverom konzole, odnosno, da niste u obavezi da obezbedite odgovarajući BIOS. To, takođe, znači da od prebiranja po originalnom dashboardu nema ništa, iako je to stvar koja je kod ostalih ostvarenja iz klase više nego uobičajena pojava. Da biste pokrenuli igru, dovoljno je da iz stavke File u meniju odaberete Open i Xeniu usmerite na datoteku po izboru. Emulacija kreće momentalno, bez bilo kakvog čekanja i odlaganja. Valja istaći da emulator na ulazu prepoznaje datoteke u formatima ISO i XEX, što znači da je pored igara na disku moguće učitavanje i Xbox Live komplemenata. Ako dodatno pročačkate po padajućem meniju, videćete da gotovo da ne postoje opcije sa kojima možete da žonglirate. Dozvoljeno je poigrati se sa funkcijama koje se tiču antialiasinga, odnosno, naknadnog „peglanja” prikaza i, u suštini, to je to. Čak i tu, na raspolaganju je svega nekoliko mogućnosti (sedam, da budemo precizni), podeljenih u tri kategorije. Da li je to Xenia emulator koji su početnici oduvek sanjali? Ostvarenje koje može da se koristi po sistemu „ključ u ruke”? U principu - da, ali, to ne znači da programeri nisu ostavili mogućnost prebiranja po nekim funkcijama bez kojih moderna emulacija ne bi mogla da se zamisli.

Pre nego što pređemo na to, valja napomenuti da je, po defaultu, podržano upravljanje putem tastature, ali da se tako nešto, zbog mnoštva tastera koje je potrebno držati pod kontrolom, ne preporučuje. Emulator se oslanja na protokol XInput, što znači da je podržan originalni Kutijin kontroler, ali i svi oni koji su označeni kao kompatibilni. Prepoznavanje je automatsko.

Konačno, da biste došli u situaciju da se poigrate opcijama, prethodno ćete morati da pribegnete malom triku. Pokrenite emulator i odmah ga zatvorite. U direktorijumu u kojem ste raspakovali sadržaj downloadovane datoteke kreirajte folder ili fajl kom ćete „prišiti” naziv portable (fajl treba da bude tekstualni, to jest, da ima ekstenziju TXT). Ponovo pokrenite emulator i obratite pažnju da se sada u direktorijumu pojavljuje datoteka xenia.config.toml. U pitanju je konfiguracioni fajl čijom izmenom možete da utičete na rad emulatora. Kako se, praktično, radi o tekstualnoj datoteci, uređivanje možete da obavite i iz Notepada. Na prvi pogled, bićete zapljusnuti količinom informacija, ali stvari nisu toliko strašne kao što se to čini. Funkcije su sortirane po kategorijama i svaka od njih propraćena je tekstualnim opisom, kako biste znali na koji način utiče na dešavanja na ekranu. Odavde možete da obavite sva podešavanja koja mogu da vam padnu na pamet, bukvalno kao da se nalazite u bilo kom drugom emulatoru. Možete da odredite da li će se emulacija izvršavati preko celog ekrana, koja će se rezolucija upotrebiti, koji će se tasteri na tastaturi koristiti za upravljanje tokom igranja i tako dalje. Naravno da bi bilo lakše da je sve ovo inkorporirano u glavnu radnu formu, ali očigledno je da autori još nisu imali vremena se pozabave ovim segmentom razvoja emulatora, pa moramo da se zadovoljimo onim što imamo.

Ovde pažnju želimo da vam skrenemo na još jednu stvar, a to je da osim podešavanjem opcija, postoji i dodatni način koji možete da iskoristite za pokretanje naslova koji tvrdoglavo odbijaju poslušnost. Naime, možete da obavite preuzimanje takozvane Canary verzije emulatora, svojevrsne netestirane, beta varijante, koja se na svetlost dana iznosi mnogo češće nego Master izdanci. Autori čak kažu da je u pitanju fork Master izdanja, ali tačna definicija za krajnjeg korisnika nije od prevelikog značaja. Ono što jeste od značaja je to da se po preuzimanju Canary verzije u arhivi nalazi isključivo izvršna datoteka emulatora koju je potrebno kopirati u direktorijum koji ste namenili Xeniji. To znači da između verzija emulatora možete da se „šetate” po želji, jedino što nije preporučeno jeste to da obe budu pokrenute istovremeno (mada je i to moguće). Isto tako, za Canary verziju obavlja se generisanje odvojene konfiguracione datoteke, tako da podešavanja možete da obavite nezavisno od izdanja Master. S obzirom na to da će za mnoge dodatno podešavanje emulatora biti mukotrpna rabota zbog primenjenog procesa, jednostavno žongliranje između Canary i Master verzije stvar je koja dolazi kao kec na desetku.

Ono što Xeniju čini posebnom je podatak da se potrošnja hardverskih resursa obavlja ravnomerno, odnosno, da su podjednako opterećeni i procesor i grafička kartica. Ovo ćete i te kako osetiti u praksi, jer će se akcija na ekranu odvijati besprekorno, totalno lišena zastajkivanja i grafičkih glitcheva uobičajenih za emulatore modernijih igračkih sklopova. Stvar koja u celoj priči kvari zabavu je to što je tek jedan delić od pomenutih 2000+ igara u potpunosti podržan, te da ćete compatibility listu morati da bistrite sa GitHub stranice projekta, jer je tvorci još uvek nisu preneli u user friendly okruženje zvaničnog sajta. Ipak, broj igara povećava se svakim danom, a kada se na tas vage stavi to što možete da koristite i Canary verziju, pa, čak, i prethodne verzije emulatora, zajedno sa Master izdanjem, omogući će vam pristup čak i naslovima koji zvanično nisu podržani.

Bez obzira na to što se zauzdavanje emulatora obavlja na posve neuobičajen način, koji se neće svideti početnicima i konformistima, „sipaj i vozi” princip korišćenja hoće. Tu je i faktor kvaliteta emulacije, pa igre izgledaju neverovatno dobro, mada nećemo da odemo toliko daleko i kažemo da su bolje nego u originalu. Upravo je to glavni razlog zbog kog nam se ovaj projekat dopao, iako na polju kompatibilnosti ne može da parira RPCS3, koji nas je sa nekoliko prošlih iteracija raspametio. Tokom perioda testiranja, bili smo u prilici da se podsetimo desetak naslova koji su nam svojevremeno držali pažnju i gutali slobodno vreme: Forza Horizon, Gears of War: Judgement, Red Dead Redemption, BioShock 2, Fable II, Tekken 6, Halo 3: ODST, Borderlands 2... i bili smo zapanjeni onim što smo videli. Ruku na srce, emulator smo pokrenuli pod mašinom koja je snažnija od preporučene (Ryzen 5 3600X, 16 GB RAM, GeForce 1070 GTX), ali to ne umanjuje kvalitet Xenije i posla koji su autori obavili. Prava je šteta što autori još uvek ne nalaze vremena za „umivanje” svog čeda i što emulatoru nedostaju vizuelni perkovi koji bi ga učinili privlačnim širem krugu igrača. Stvar koju bi u ovom departmentu, pre svega, želeli da vidimo je spisak igara sa odgovarajućim coverima i informacijama o naslovima koji se na njemu nalaze.