Nikola STOJIĆ

1. mart 2023.

Razvoj interneta, kao i razvoj telegrama, vodila je ideja o povezivanju udaljenih lokacija, kako bi se omogućila međusobna komunikacija i razmena podataka širom planete. Deo ljudi nastanak interneta vezuje za testiranje protointerneta, odnosno, projekat ARPANET, osmišljen od strane američke vojske kao sredstvo za komunikaciju između različitih internih mreža. Prve mreže koje su koristile protointernet bili su univerziteti unutar SAD, zatim univerziteti iz SAD prema univerzitetima u Evropi, da bi se nakon stavljanja TCP/IP protokola u pogon, kao osnova interneta, polako razvijali proizvodi i mreža okrenuta javnosti.

Drugi deo ljudi nastanak interneta vezuje za momenat kada Tim Berners Li postavlja osnove u vidu HTTP protokola, prvog veb-servera, HTML kôda i browsera, čime se postavljaju temelji globalne svetske mreže (WWW), odnosno, interneta kakvog danas poznajemo. Zainteresovanost država, (izuzimajući one koje pokreću projekte) za mnoga tehnološka dostignuća je nevidljiva, sve do momenta dok to tehničko dostignuće ne postane rašireno među stanovništvom. Kada postane dovoljno veliko da se ne može ignorisati, a i komercijalno isplativo, država stupa na scenu i traži svoj deo kolača. Vremenom, državni aparat apsorbuje tehnička dostignuća, poput interneta, čime se omogućava lakša komunikacija sa građanima, stvara bolja poslovna klima, te samim tim i ušteda, korišćenjem tehnoloških inovacija i sistema.

Ipak, iz perspektive države, internet je istovremeno i meko tkivo koje se može iskoristiti protiv države od strane unutrašnjih ili spoljnih aktera. Društvene mreže i fenomen aktivizma na društvenim mrežama, pokrenuli su događaje poput Arapskog proleća, brojnih protesta po različitim pitanjima - od klimatskih promena, pa do borbe za set ljudskih prava. Uzimajući u obzir uticaj interneta na amplifikaciju slobode govora i protoka informacija, za mnoge države kontrola internet saobraćaja ili neka lokalna internet alternativa, rešenje je o kom se ozbiljno razmišlja ili na kom se već radi. No, pravo pitanje koje treba postaviti je: koliko je moguće izolovati se od globalnog interneta i do kog nivoa?

Integrisanost interneta u svakodnevnom životu je veća nego pre dvadeset godina, posebno ako se uzme u obzir da se mnoga zanimanja danas oslanjaju na njegovu upotrebu, a da su neka čak i nastala zahvaljujući internetu. Broj uređaja koji se konektuje na internet je ogroman i više nije reč samo o računarima i mobilnim telefonima; od Internet of Things i različitih senzora u našim domovima, kućnih aparata, pa sve do satova. Komunikacija koja se obavlja preko nekog od instant mesindžera, kao što su Viber, WhatsApp, Facebook Messenger, praktično je zamenila SMS poruke. Naručivanje hrane, odeće, tehničke opreme online, postalo je deo ekonomije. Benefit koji prodavci kao posledicu online kupovine nude jesu niže cene, posebno ukoliko se uzme u obzir da nemaju potrebu da imaju veći broj fizičkih objekata za koje plaćaju zakup ili da skladište robu bez potrebe. U bankarskom sektoru, sve više se praktikuje plaćanje putem mobilnih telefona kroz komunikaciju sa NFC čipom koji razmenjuje informaciju sa dodatim karticama i zatim naplaćuje potrebnu vrednost. Svaki sajt, od najvećih portala, pa do individualnog bloga, danas koristi CDN - Content Delivery Network, koji omogućava da se statički fajlovi, poput slika i skripti, koji se ne menjaju često, dostavljaju sadržaj putem relacionih servera koji su najbliži korisniku u odnosu na lokaciju sa koje posećuje sajt. Brzina sajta, ping u igrama zavisni su od lokacije. Što je korisnik bliži serveru, nivo usluge je kvalitetniji. Korišćenjem distributivnih lokacijskih servisa, premošćava se problem isporuke usluge na različitim lokacijama, tako da je ona istog kvaliteta gde god se korisnici nalazili.

Trenutna infrastruktura na koju se internet oslanja je međuzavisna u današnjem globalizovanom svetu. Slično je i sa ekonomijom. Samostojnost i samoodrživost su mnogo teži za ostvarivanje nego u dvadesetom veku i veoma je mali broj zemalja koje se mogu osloniti na sopstvenu ekonomiju. Najava neke zemlje kako želi da se povuče sa globalnog interneta, u mnogim slučajevima predstavlja želju bez konkretnog plana. Najčešći model izolacije interneta, odnosno, stvaranja sopstvene verzije interneta, jeste kroz sastavljanje liste neželjenih sajtova i servisa, a, zatim, kroz implementaciju tih lista kako bi se efektivno blokirao pristup. Neki od razloga koje države daju kao objašnjenje za uvođenje nekih od mera filtracije jesu antidržavne aktivnosti, sprečavanja širenje neistinitih informacija, promocija različitih ideologija, subverzivno delovanje i ugrožavanje prava intelektualne svojine. U državama širom sveta, jedan od najčešćih vidova cenzure, odnosno, filtracije interneta, koristi se prema piratskim sajtovima, a sve to u cilju zaštite prava autora i njihovih potencijalnih prihoda. Filtracija se može obavljati na razne načine. Bilo da se vrši putem DNS, IP adrese ili naziva u URL, ovi sistemi filtracije samo su osnovni nivo cenzure. Države se dodatno oslanjaju na internet provajdere, kako bi mogli da sprovedu kompletnu cenzuru određenih delova interneta. Međutim, u zavisnosti od svrhe i cilja koji se želi filtrirati, kao i od zemlje, uspeh je uvek na klackalici.

Filtracija, kao prvi nivo stvaranja sopstvenog interneta, tehnički predstavlja neki vid veštačkog određivanja dostupnosti. Korišćenjem Tora, VPN i aplikacija za zaobilaženje zabrana, ta ograničenost nestaje. Računica države je da će korisnike smoriti usporena brzina nakon povezivanja na VPN ili Tor i sličnih servisa, te da će, jednostavno, pokleknuti. Obična filtracija internet sadržaja se isplati u zemljama koje žele da budu delimično odsečene od interneta, a da i dalje imaju sve benefite globalnog interneta. Ako se uzmu troškovi izgradnje kompleksnijeg sistema i njegovog održavanja, dolazi se do modela koji je novčano neisplativ na duži vremenski period. Ovo, pre svega, važi za zemlje sa malim brojem stanovnika, gde je upotreba sistema filtracije isplativija. Sa druge strane, ekonomski jake zemlje, sa ogromnim brojem stanovnika, mogu pronaći isplativost u implementaciji kompleksnijeg sistema. Da je takva implementacija moguća i da je moguće biti povezan na donekle odvojenom i nezavisnom internetu od globalnog interneta, dokazala je jedna zemlja: Kina.

Kineski „Veliki vatreni zid” predstavlja jedan od najvećih sistema za monitoring i ograničavanje interneta na svetu. Sam internet je u Kinu došao 1994. godine, ali imajući u vidu hibridno državno uređenje, nije se puno čekalo na uspostavljanje ovog unikatnog firewalla, koji je već 1997. godine bio spreman za upotrebu. Osnovni razlog za njegovo uspostavljanje jeste, pre svega, sposobnost državne kontrole slobode govora i razmene informacija koje mogu uticati na stabilnost države, a koje idu u etar i praćenje građana u svakom momentu. Takođe, omogućava se i favorizacija domaćih kompanija u odnosu na strane; delom zbog ekonomske kontrole i cirkulacije kapitala unutar zemlje, a delom zbog faktičke kontrole sadržaja i pravila ponašanja koje je lakše sprovesti prema domaćim kompanijama. Doduše, s obzirom na veličinu kineskog tržišta i značaj kineske manufakture za svet, strane kompanije će se vrlo rado povinovati pravilima tržišne utakmice, kao što su to učinile Google, Apple i druge.

Sistem kontrole interneta u Kini izgrađen je iz više nivoa. Na osnovnom nivou vrši se blokiranje IP adresa. Nakon toga vrši se izbacivanje IP adresa iz sistema koje su nepoželjne. Metoda slična ovoj koristi ključne reči umesto IP adresa. U slučaju kada je osnovna metoda neuspešna, sprovodi se DNS spoofovanje, tako da se dobija različit sajt od onog traženog, odnosno, redirektuje na neki drugi. Druge metode presreću saobraćaj tako što prekidaju konekciju pri povezivanju na „nezgodan” sajt ili modifikuju SSL sertifikate, kako bi presreli konekciju ka sajtu.

Brojni načini za zaobilaženje ovih filtera, poput VPN servisa, omogućavaju Kinezima da zaobiđu firewall. Međutim, dok je ovakvo rešenje korisno za strance, za kineske građanine je opasno i može voditi kazni zatvora. Reč je o prilično kompleksnom sistemu filtracije koji zahteva ogroman sistem kontrole na svim nivoima kako bi se efektivno sproveo. Iako per se nije reč o faktičkom isključivanju sa globalnog interneta, nivo filtracije koji se primenjuje daje takvu sliku. Bilo koja zemlja koja želi da sprovede ovakav nivo kontrole mora da, pre svega, ispuni nekoliko uslova. Jedan od glavnih je kontrola sistema, odnosno, integrisanost kontrole do najsitnijeg nivoa. Drugi faktor jeste broj stanovnika i ekonomska snaga zemlje. Jedino zemlja koja je dovoljno velika i koja ima razvijen ekonomski sistem može da sprovede ovakav sistem koji postoji u Kini. Za druge zemlje, filtracija i blokiranje saobraćaja kroz saradnju sa internet provajderima je mnogo isplativije rešenje. U zemljama kao što je Nemačka, vrši se aktivno filtriranje torrent saobraćaja. U slučaju da vas pronađu da preuzimate piratski sadržaj, advokatske kancelarije će se okupiti oko vas poput pirana sa dilom o nagodbama o plaćanju kazne. Naravno, da bi se to efektivno sprovelo, potrebno je da postoji zakonski oslonac. Mnoge zemlje kroz zakonodavne inicijative, praćenje građana i obradu podataka testiraju granice demokratskog sistema i nepovredivosti građanskih prava i sloboda.

Iako se sve češće može čuti da mnoge zemlje planiraju da se isključe sa interneta, potpuno isključivanje, jednostavno, tehnički nije moguće, pa, čak i u slučaju Kine. Iako je moguće stvoriti sistem u okviru koga će funkcionisati lokalna ekonomija i lokalni sadržaj, što je kineski primer pokazao, takav model je izuzetno teško replicirati. Pored toga, čak i da se takav sistem nekad sprovede, uvek će postojati rupa u sistemu, kao što nema brave koja se ne može otključati. Kada se priča o izgradnji sopstvenog interneta, dolazimo do zaključka da zemlje žele da se „isključe” sa globalnog interneta, ali na takav način gde će strane alternative biti zamenjene domaćim, uz ograničeni korpus sajtova koji će biti dostupni za pristup, a koji pripadaju globalnom internetu i odnose se najviše na monetarne servise. Ovakva ograničenja dovešće do fragmentacije globalnog interneta, te uticati i na samu brzinu interneta i mnogobrojnih drugih servisa, posebno kod zemalja koje nemaju svoje alternative i dovoljno jaku infrastrukturu da preusmere ka sebi sav saobraćaj koji se ranije upućivao ka globalnim sajtovima. Činjenica je da bi svako voleo da maksimalno kontroliše svoje dvorište i da spreči da se naruši sklad u tom dvorištu. Ali, ukoliko je problem u samom dvorištu, on neće moći dugo da opstane van očiju komšiluka i vremenom će se naći način da se probije iz tog dvorišta i izađe u svet. Duh slobode je mnogo jači od bilo kakvih zabrana koje mu se postavljaju, a samim tim i želja da se takve zabrane zaobiđu po svaku cenu kada one postoje. Nema firewalla koji će uspeti da zaustaviti jednu stvar - ljudski inat.