Nikola STOJIĆ

1. februar 2023.

Sloboda korisnika da upravlja svojim uređajima i aplikacijama se sve više i više sužava. Sa svakom proteklom godinom, veći je utisak da novih mogućnosti više gubimo, nego što ih, zapravo, dobijamo, a sve zarad nekog vida inovacije. Hardverski, telefoni su sve moćniji, ali svake godine odlazi jedan od featurea koji su definisali mobilne telefone. Prvo je to bio 3,5-milimetarski konektor za slušalice, zatim podrška za memorijske kartice pa infracrveni port i izmenjiva baterija. Laptop računari su, vremenom, izgubili mogućnost izmenjivosti većinskog dela komponenata. Jednostavno, kompanije sve više ograničavaju slobodu koju imamo da koristimo svoj uređaj kako želimo, a samim tim dobijamo i dosta manje za ono što plaćamo. U zavisnosti od toga gde se nalazimo na globusu, zavisi i pristup kompanija. Želja za profitom, kombinovana sa dobrom prodajnom i marketinškom taktikom, tu je da ubedi kupca da je manje-više i nestanak određenih sloboda, zapravo, dobra stvar. Nestanak korisničkih sloboda odnosi se na celokupan tehnološki sistem, te je teško reći da se dešava samo na jednom polju. Kada glasanje novčanikom postane nemoguće, jer su svi isti, jedino entitet poput države ima dovoljno autoriteta i snage da natera kompanije da promene svoju praksu kroz uređenje zakonodavstva.

Kako bi se donekle usporila ova praksa, Evropska unija je donela nekoliko različitih zakonskih rešenja. Naime, počevši od januara 2024. godine, svi proizvođači mobilnih telefona moraće da dopuste da se na njihovim proizvodima instaliraju alternativne prodavnice, na osnovu Akta o digitalnim tržištima koji je stupio na snagu 1. novembra 2022. godine, a o kom je više pisano u jednom od ranijih izdanja (SK 2/2021). Prema njemu, Apple je prinuđen da konačno otvori pristup svojoj platformi na iOS-u i dopusti instalaciju alternativnih prodavnica, odnosno, sideloadovanje fajlova. Ova opcija postoji na Androidu od samog nastanka. Pre izvesnog vremena, izvojevana je još jedna značajna pobeda za korisnika kroz nametanje obaveze za proizvođače u vidu postavljanja USB-C kao univerzalnog standarda za sve mobilne uređaje, a posebno za iPhone u Evropi. Trenutno, na red je došla nova zakonska inicijativa koja znatno utiče na to kako će baterije funkcionisati u budućnosti na evropskom tržištu. Sve baterije, ne samo za mobilne telefone, već i za ostale uređaje, moraće da budu „korisnički izmenjive”. To znači da pristup bateriji mora da bude jednostavan da bi moglo da se do nje dođe bez nekog posebnog alata; dalje, to podrazumeva izbacivanje iz upotrebe lepka i drugih adhezivnih sredstava u proizvodnom procesu. Proizvođačima će biti dato da u roku od tri godine sve baterije prebace na ovaj model, te da korisnici budu informisani o njihovom kapacitetu i opcijama zamene, kroz postojanje QR kôda na svakoj bateriji koja pruža mogućnost identifikovanja modela. Cilj je da se omogući cirkularna ekonomija, a, pre svega, i zaštita životne sredine, imajući u vidu količinu elektronskog otpada koju čine mobilni uređaji.

Hardver je samo jedan od oblika gde je najpre započeto smanjivanje slobode korisnika. Jedan od šampiona smanjenja hardverske slobode je Apple. Do skoro, lightning port je bio konektor namenjen ekskluzivno Appleovim uređajima, zajedno sa punjačem koji se povezivao putem njega. Naravno, tu je i T2 čip, koji je namenjen tome da proverava da li je hardver na kojem se pokreće macOS, Appleov hardver, a koji, u suprotnom, sprečava instalaciju sistema. Sam iPhone je po sebi „zatvorena bašta”, ne samo u softverskom, već i u hardverskom delu. Ukoliko vam ode ekran i pokušate da ga zamenite, u mnogim situacijama će zamenski ekran biti neupotrebljiv, jer će uređaj odbiti ekran koji nije na white listi. Na taj način, popravka uređaja postaje višestruko skuplja ili podrazumeva kupovinu novog uređaja. Ono što je najgore jeste to što proizvođači laptopa i mobilnih telefona gledaju da što više kopiraju Apple, kako u dobrim stvarima, tako i u lošim. Teško bi bilo reći da se notch jedno vreme nije nalazio na svakom telefonu, nakon što ga je Apple predstavio u iPhone X, a zatim i misteriozni nestanak 3,5-milimetarskog porta u istom periodu kada ga je Apple sklonio sa iPhonea.

U pogledu interneta, čitava marketinška industrija u Sjedinjenim Američkim Državama zazire od mogućnosti da se na federalnom nivou uvede zakon nalik GDPR u EU. Sa druge strane, kada se pogleda internet u SAD, postavlja se jedno pitanje: Kako je moguće da jedna od tehnoloških najnaprednijih zemalja u 2022. godini nije rešila problem rasprostranjenosti interneta širom svoje teritorije i kako je moguće da i dalje postoje ograničenja u pogledu korišćenja protoka? Pomalo je bizarno gledati da čak i mi u Srbiji imamo mogućnost neograničenog interneta u poređenju sa SAD. Odgovor na ovo pitanje, zapravo, leži u ponašanju telekomunikacionih kompanija i monopolu. Čitavo tržište podeljeno je između nekoliko igrača, te ne postoji konkurencija koja bi ih naterala da se status kvo promeni. Primera radi, Comcast omogućava svojim korisnicima da gledaju serije i filmove preko Xfinitya bez ograničenja i da im ne ulazi aktivno u data cap limit koji je postavljen. Kod nas postoji nešto slično, gde provajderi daju prioritet svojim uslugama ili, na primer, omoguće da je data cap kod određenih aplikacija isključen. Na ovaj način se daje mogućnost manipulaciji i promovisanju jednog proizvoda na uštrb drugog. Kao što se može videti, logika ograničenja nije ograničena samo na hardverske uređaje, već se prostire i na sam internet. Sličan slučaj je i sa softverom koji postaje sve više i više pretplatnički orijentisan, pri čemu su korisnici u novoj verziji suočeni sa softverom koji je ne baš dobra kopija desktop alternative (ko je pomenuo Adobe?).

Naravno, svaka tehnologija ili izum koji je stvoren da omogući veću slobodu i izbor ljudima može se iskoristiti da tu slobodu ograniči. Primera radi, eSim tehnologija je revolucionarna, s obzirom na to da više nije potrebno da posedujete SIM karticu da bi vaš telefon funkcionisao. Dovoljno je da se registrujete, vaš telefon se validira kod provajdera kod koga ste se registrovali i to je, suštinski, ceo postupak. Isto tako možete i da promenite provajdera, bez potrebe da se prošetate do lokalne poslovnice. Ovaj pristup znatno ugrožava telekomunikacioni biznis u pogledu prodaje telefona, zaključavanja na mreži i opstanka korisnika kod provajdera. Obrnuto, ova tehnologija se može iskoristiti tako da se svaki telefon veže za podatke korisnika, čime se tačno može ograničiti koliko puta će moći da promeni određene delove u uređaju, kao i da li će uopšte moći da promeni bilo šta na telefonu, osim kod ovlašćenog predstavnika kompanije. Pored toga, u slučaju vezivanja korisnika za telefon i povezivanja njihovog IMEI broja sa ličnim podacima, prodaja polovnih mobilnih telefona postaje riskantan biznis. Prenos vlasništva bi morao da se obavlja kao kada se kupuje automobil, da vas ne bi dočekali na kućnom pragu specijalci, zato što je, igrom slučaja, vaš telefon završio u rukama nekog kriminalca.

Ponašanje nekih kompanija u pogledu korisničkih sloboda leži u prihvaćenoj percepciji licenciranja. Mišljenje je da kompanije, zapravo, nama licenciraju pravo korišćenja i da mi uopšte nismo vlasnici bilo kog uređaja koji posedujemo, te da samim tim nemamo ni prava da ga modifikujemo, niti bilo šta da radimo na njemu bez saglasnosti kompanije. Po toj logici, vaš frižider nije vaše vlasništvo, već vlasništvo firme koja vam ga za jednokratnu naknadu ustupa da biste u njemu čuvali svoju hranu. Jedan od najboljih primera licenciranja jeste kod John Deer traktora, gde će se traktor ugasiti i zaustaviti ukoliko niste kupili originalni deo ili platili licencu za korišćenje.

Zakonska inicijativa je nešto u čemu trenutno najviše prednjači EU. Jednostavno gledano, potrebno je ogromno tržište i mogućnost da se izgubi dostupnost takvog tržišta da bi se kompanije naterale da promene svoj pristup. Trenutni interes na globalnom nivou je da se smanji količina hardverskog otpada i lošeg uticaja po životnu sredinu, ali isto tako da se očuva modalitet nezavisnosti u odnosu na internacionalne kompanije, a posebno one koje dolaze iz SAD. Zemlje van EU nisu vrlo često dovoljno snažne da izdrže pritisak ogromnih multinacionalnih kompanija i mnogi zakoni postaju „fleksibilni” pogotovo u zemljama gde je visok nivo korupcije. Danas, jedini način da se suštinski odbrani pravo na slobodu jeste upravo u zakonskim rešenjima, jer nikad ne možemo biti sigurni da ono što danas imamo na raspolaganju, da će i sutra biti dostupno. Problem u nedostatku slobode ogleda se prvenstveno u tome što se sve povezuje i koristi kako bi se korisnik sve više ograničio, a samim tim smanjila njegova vlasnička i korisnička prava zarad profita.

Kompanije žele da imaju što je moguće veću kontrolu, bilo nad uređajem, softverom ili uslugom koje nude korisniku, kako bi korisnika doveli pred svršen čin, a pogotovo one kompanije čiji proizvodi nemaju dovoljno dobru alternativu. Bilo koja kompanija će koristiti prazan prostor, sve dok se država ne umeša, kako bi maksimalno povratila uložena sredstva. Važno je da se razvija sve više zakonskih rešenja u državama širom sveta koja će proklamovati zaštitu korisničkih sloboda, kako bi glasanje novčanikom zaista imalo uticaj kao ranije. U suprotnom, budućnost koju gledamo je ona u kojoj nećemo posedovati ništa, a zbog toga ćemo biti srećni.