Miodrag ROBOVIĆ

1. januar 2023.

Ubacujete „flešku” u USB port, prolazite kroz boot meni i podižete live sistem, dok LE-dioda nervozno treperi. Na crnom ekranu preteće se ređaju slova, čas bela, čas zelena i crvena, govoreći da se nešto događa. Šta se dešava, nije vam jasno i sve što želite je da bujica nejasnoće prestane. Pitate se da li će se mašina ikada vratiti u normalu...

Instalacija Arch Linuxa je prvoklasna šala u krugovima ljubitelja Pingvina. Od samog starta suočeni ste sa terminalnom, a vaš jedini saborac je ArchWiki (wiki.archlinux.org), koji pruža i više nego što je potrebno, ali je obiman i tehničkog je karaktera. U prevodu, za izbegavanje je ako ste početnik. Mnoge distribucije, poput Manjaro Linuxa, Arch Linux GUI-ja, ArcoLinuxa, ArchLabsa i sličnih, nastale su upravo da bi se ovaj zahtevni proces zaobišao, nudeći novim korisnicima lako razumljive installere.

Relativno nova standardna stvar u Arch Linux svetu je alatka Arch Installer (i.sk.rs/358794, 310 B). Ovaj zgodni program zapravo je pomoćna biblioteka (kako to naziva ArchWiki) za instalaciju Arch Linuxa. Napisana u Pythonu, ona dolazi sa nekoliko unapred konfigurisanih installera.

Nakon što ste podigli sistem sa „fleške”, treba da unesete komandu archinstall. Važno je da proverite da li imate aktivnu internet konekciju. Ako ste povezani kablom, nema brige, ali ukoliko koristite Wi-Fi, konsultujte ArchWiki (bežično povezivanje prilično zavisi od hardvera, pa je to neka druga tema). Ako je sve u redu, dobićete dosta razumljiviji ekran nego što bi to bilo tokom klasične metode instalacije. Podeljen u dve kolone i 21 red, on sadrži sve osnovne korake koje biste inače prošli u instalaciji i mogao bi da se nazove grafičkim (ukoliko imate labave definicije ovog izraza). Navigacija se obavlja strelicama, odabir tasterom ’Space’, a potvrda ili odbacivanje (ili korak nazad) uz ’Enter’/’ESC’.

Prvih nekoliko polja koja ćete popuniti određuju jezik, layout tastature, lokaciju i vreme, kao i regiju iz koje će se preuzimati paketi. Topla preporuka je da za to odaberete Rumuniju. U Srbiji postoje dva-tri mirror servera za Arch pakete, ali prema iskustvu potpisnika ovih redova, oni nisu najstabilniji. Sledeća stavka je Drives, gde ćete odabrati memorijski uređaj na koji želite da instalirate sistem. Po odabiru, dostupan je program cfdisk za ručno određivanje particija, ali i automatsko particionisanje. Potonje predstavlja veliko olakšanje, jer se veliki broj nedoumica oko instalacije Arch Linuxa svodi na tabelu particija i kako je izraditi. Sledeće što birate je bootloader, a opcije su systemd-boot ili GRUB. Nakon toga, dolazi naziv mašine, lozinka za root, kao i kreiranje naloga za dodatne korisnike.

Nakon što sve uspešno obavite, sledi korak Profiles. Ovo je možda najznačajnija stavka Arch Installera. Dostupni profili su desktop, minimal, server i xorg, čiji odabir, uz minimalno „prčkanje”, omogućava instalaciju svih paketa koji su „vezani” za odabrani profil. Ukratko, profil server će instalirati programe poput Apache Web Server, nginx, razne baze podataka, ali i automatski omogućiti servise za njih. Profil desktop donosi mogućnost odabira između čak 14 različitih window managera, a svaki od njih sadrži poseban set podešavanja i pratećih programa. Minimal i xorg su namenjeni iskusnijim korisnicima, koji nakon brze instalacije žele da podese sistem po sopstvenoj meri. Po odabiru profila, treba da odredite audio-server, verziju kernela, opcije za internet, vremensku zonu, ali i dodatne pakete i repozitorijume, ukoliko želite tako nešto.

Napokon, došli ste do kraja. Funkcija Install automatski će izvršiti komande koje su se unosile u konfiguracioni fajl tokom odabira funkcija. Ukoliko ste preskočili neki od krucijalnih koraka, u zagradi će biti izdvojeno šta sve nije urađeno. Inače, sintagma „konfiguracioni fajl” u ovom programu znači puno. Pre same instalacije, na meniju će se naći opcija snimanja podešavanja. Akcijom se eksportuje ili kompletna instalaciona skripta ili njeni pojedinačni delovi (particija, spisak korisnika i lozinki, osnovni parametri sistema...). Skripta se čuva kao JSON datoteka i može da se koristi uz bilo koju instalaciju Arch Linuxa, naravno, preko Arch Installera. Pored, konačno, jednostavne instalacije, mogućnost ovakvog čuvanja skripte i komandi od velikog je značaja, bilo za automatizaciju procesa i pokretanje na više uređaja ili za jednostavno novo podizanje jednog sistema.