D. PETROVIĆ

1. avgust 2022.

U pretprošlom broju (SK 6/2022) bilo je reči o pristupnim tačkama firme Wireless Technology i tada smo rekli da se njima može upravljati direktno, putem IP adrese i korisničkog interfejsa, ili preko oblaka. Postoji još jedan način, a to je preko namenskog kontrolera/sviča. Ovoga puta, pripremili smo jedan takav kontroler i jednu pristupnu tačku, pa je odlična prilika da vidimo kako to sve funkcioniše.

Kontroler sa oznakom WI-AC105P fizički se ne razlikuje od standardnih svičeva. Metalno kućište je uz dodatne metalne nosače predviđeno da stoji u mrežnim ormarima, mada može da stoji i na polici. Prednji panel je ujedno i jedini koji sadrži sve što kontroler nudi od fizičkih osobina. Tu je čak pet gigabitnih Ethernet priključaka. Krajnji desni je WAN, preko koga kontroler, a sa njim i povezane pristupne tačke, imaju „izlaz u svet”. Ostalih četiri su LAN uz PoE po 802.3af/at standardu. Od ova četiri, tri ima i dodatnu WAN ulogu ako se za time ukaže potreba. Čak deset LED (po dve za svaki port) govore o statusu samog Etherneta ili PoE, WAN i slično. Vredan pomena je još i taster ’Reset’.

Mogućnosti kontrolera prevazilaze same priključke. Pa je, tako, preko kontrolera moguće upravljati sa najviše 32 pristupne tačke preko dodatnih svičeva. U krajnjoj liniji, i sa čak 200 krajnjih korisnika/klijenata. O detaljima uređaja na zvaničnim stranicama nema niti jednog redka, što nam je malo otežalo posao. Ipak, saznali smo da kontrolerom vlada dvojezgarni MIPS 1074K za koga je malo reći da je vremešan. Radni takt mu je jedan gigaherc, a na raspolaganju mu je pristojna količina memorije: dva gigabajta RAM-a i jedan gigabajt fleša.

Oznaka na pristupnoj tački WI-AP218AX sugeriše da je u pitanju mrežni uređaj po WiFi 6 standardu, odnosno, IEEE 802.11ax, što i jeste slučaj. Plastično kućište četvrtastog oblika sa zaobljenim ivicama ne odaje utisak da je u pitanju jedan Wi-Fi 6 uređaj, već pre da je u pitanju nešto što je staro nekoliko godina. Ipak, ako na dizajn i imamo neke zamerke, na završnu obradu ih nemamo. Kao i ranije opisane pristupne tačke, i ovde je zadnji panel dosta blizu ivici, ali ne i preblizu, te se kablovi lakše daju sakriti. Na plafon se postavlja preko plastičnog nosača, a od opreme, pored šrafova i tiplova, dolazi još samo LAN kabl. Podrazumeva se da će se napajati putem nekog postojećeg PoE sviča ili injektora, a preko gigabitnog WAN PoE porta. Tu je još jedan gigabitni LAN, dve statusne LED, ’Reset’ taster i priključak strujnog adaptera. Na uređaju ne postoji niti jedna oznaka koji je port PoE WAN, a koji LAN, što smatramo velikim propustom. Sa prednje strane je još jedna veća statusna LED.

Pristupnu tačku pogoni Qualcomm IPQ6000, kome je na raspolaganju gigabajt DDR3 RAM-a i 256 megabajta fleša. Kao Wi-Fi 6 uređaj, tu su 2x2 i 4x4 MIMO strimovi, 1024-QAM modulacija, zatim, OFDMA, Beamforming i drugo. Uređaj podatke prenosi brzinama do 1201 megabita u sekundi u frekventnom opsegu od pet gigaherca i 574 megabita u sekundi u nižem. Može se postaviti u nekoliko režima rada: AP, Gateway i Repeater.

Nedostatak bilo kakve dokumentacije na zvaničnim stranicama po pitanju kontrolera ili u samoj kutiji, umnogome nam je u početku sputao ruke. Ipak, srećom po nas, nismo jedini. Naime, korisničkom interfejsu kontrolera nije se moglo pristupiti preko IP adrese. Potrebno je da se nakon IP adrese doda i broj porta (:800),a što nigde ne piše, a nema ni na čemu da piše. Ipak, nakon ovog početnog problema, dočekao nas je začuđujuće bogat korisnički interfejs. Interfejs je klasično koncipiran, sa levom bočnom trakom glavnog menija. Dashboard donosi gomilu podataka o stanju sistema. Zauzeće hardvera prikazano je u tankoj traci iznad. Ovde je i topologija mreže, a preko koje se lako dolazi do grupe uređaja koja nam je potrebna. Sledeća stavka je Network, gde se pristupa interfejsu, zatim, DHCP Serveru, MWAN, VLAN, VPN i drugom. Status donosi grupu sa detaljnim prikazom svakog aspekta sistema i mreže. Dalje idu SmartQoS, Firewall i VPN Server. Posebnu grupu ovog menija čine HotSpot, Wireless, CPE Management i Unified Cloud. Skupove podmenija u ovom delu nema smisla nabrajati. Reći ćemo samo da je povezane AP potrebno grupisati (može i jedan AP) kako bi se moglo doći do postavki SSID-a i lozinke. Iako postoji AP List, gde će se pristupne tačke izlistati, ne postoji mogućnost direktnog pristupa nekoj od njih. Treća podgrupa menija donosi Application, Security, System i Logging. U Application su opcije vezane za UpnP Server, DDNS, Ngrok Client, PHTunnel i drugo. Kada se sve sabere, i iskusan administrator će imati problema da pohvata logiku inženjera Wi-Teka. Recimo, opcija Roaming (kao deo IEEE 802.11k/v/r standarda), koja omogućava neometan prelazak sa jedne AP na drugu, mora posebno da se uključi, a na nju smo nabasali pukim slučajem, kao deo naprednih funkcija koje su, inače, skrivene.

Iako postoje određeni nedostaci, više koncepcijski, mi sa ovim setupom nismo imali nikakvih problema u pogledu rada - naprotiv. Ceo setup je radio savršeno, jednom kada smo sve postavili kako treba. Pretpostavka je da će i u sistemu sa više pristupnih tačaka sve raditi bez problema. Proizvođač je i zamislio upravljanje većim brojem pristupnih tačaka preko kontrolera, kao izbor za tržne centre, veće firme, hotele ili slična rešenja. Pristupna tačka se može koristiti i samostalno, a njen interfejs je identičan modelu WI-AP217, o kom smo pisali u pretprošlom broju (i.sk.rs/31204).