Momir ĐEKIĆ

1. avgust 2022.

U poslednjih nekoliko meseci, nekoliko domaćih kompanija koje rade u oblasti pružanja usluga na globalnom tržištu informacionih tehnologija je ili akviziralo, ili samo bilo akvizirano, ili su dobile značajne investicije inostranog kapitala za aktivnosti širenja svog poslovanja.

Ove sjajne vesti, koje nedvosmisleno ukazuju na to da je srpsko tržište došlo u fazu razvoja u kom privlači redovnu pažnju inostranih investitora, dolaze u veoma važnom trenutku za čitavu industriju. Doba redovnih investicija venture capital fondova u neprofitabilne kompanije koje obećavaju profitabilnost u samo dva, tri ili pet kvartala - je iza nas. Novac investitora je usmeren isključivo ka kompanijama koje demonstriraju profitabilnost, ali i izuzetan rast.

Među njima se svakako ističu servisne kompanije, koje rade na razvoju softverskih i hardverskih rešenja za velike svetske kompanije i najinovativnije startap kompanije na planeti. Reklo bi se - logično. Na svetskoj tehnološkoj sceni je velika potreba za kadrom koji razvija softver i hardver, a naša država ima da ponudi nekoliko desetina hiljada ljudi, dobro obučenih i sa solidnim znanjem engleskog jezika.

Na razlici u troškovima između lokacije na kojoj je startap ili pomenuta kompanija i onih u Srbiji - lako je napraviti poslovni model. Ipak, ne bi se reklo da je prelako, što mogu da potvrde nekoliko desetina kompanija koje su pokušale i ugasile se u proteklih nekoliko godina. One koje su opstale, postale profitabilne i započele duži niz godina u dvocifrenom (u procentima) rastu, godinu za godinom, kroz investicije spoljnog kapitala dolaze u veoma karakterističan stadijum razvoja. Nakon što pređu određeni broj zaposlenih (za neke je to 50, a za neke 500), nastaje potreba da se izvrši profesionalizacija operativnih funkcija unutar kompanije i ona sama učini - korporativnijom.

To je korak u kom mnoge kompanije koje su u proteklom periodu primile investiciju počinju da osećaju ozbiljne pritiske i izazove. Do trenutka skaliranog razvoja, bilo je „normalno” i uobičajeno da jedna osoba radi više „poslova”. Niko nije postavljao pitanja oko razdelnih linija između departmana. Niko nije „prao ruke” od posla za koji nije smatrao da je njegov. No, u trenutku kada kompanija dođe na sledeću stepenicu sopstvenog razvoja, pojavljuje se potreba za departmanima, pozicijama i ulogama, ali i time da se zna ko, šta i kako radi. A to je lakše izgovoriti.

Kultura programerskih kompanija kod nas je poprilično ujednačena. Većina ljudi koji su otvorili svoje programerske firme su pre toga radili - u drugim programerskim firmama i kulturu su podesili prema liku ili kontra liku tih firmi. Kako je većina ljudi potekla iz malog broja prvih firmi na našem tržištu, možemo reći da je čitava generacija „prvih osnivača”, zapravo, delila kulturu. Svaka od tih kultura je dodatno oblikovana u kompanijama koje su nastale, ali su vrednosti iz originalnog „bujona” - ostale.

U toj kulturi, inženjeri vremenom akviziraju znanja iz oblasti koje su im „manje osvetljene”. Tako, neki inženjeri postaju dobri prodavci, neki izrastaju u veoma dobre menadžere, a poneki postaju i neverovatno nadareni i harizmatični lideri. Ipak, iako je i jednih i drugih i trećih sve više, premalo ih je da bi se domaća scena razvijala brzinom koju svi želimo. Stoga je neophodno da se u domaćim kompanijama, posebno u trenucima vrtoglavog razvojam zaposle iskusni profesionalci iz, najčešće, drugih industrija.

Sudar dve kulture je posebno izazovan. Iskusni profesionalci dolaze iz složenih sistema, u kojima je većina procesa demistifikovana, a ljudi organizovani da budu efikasni. Sa druge strane, inženjeri su navikli na opušteniji sistem sa znatno manje forme. Profesionalci su najčešće dovedeni na više funkcije u firmi i njihov zadatak je da obezbede da se ispune zahtevi investitora koji su doneli novac u kompaniju. Sa manje ili više slobode, prekaljeni profesionalci će pokušati da uvedu izmene u načinu na koji softverske kompanije rade. Ova će sila vrlo brzo naići na otpor. Delimično, taj otpor je čista inercija. Ipak, ona je potkrepljena uverenjem da „tako ne treba” i da je „ranije bilo bolje”.

Za uspešan rast i probijanje „zvučnog zida” uspeha je, osim vremena i mukotrpnog truda, potrebno još nešto. Na tom putu je neophodna saradnja kreativnih inženjera koji su firmu doveli do šanse za megauspeh i profesionalaca koji su dovedeni da ga obezbede. Niti slobodom i kreativnošću okupana kompanija može, ili mora, postati korporativni zelot, niti je moguće porasti „bez korena” i jasno postavljenih ciljeva razvoja.

Rastuća kompanija nije „zmija koja presvlači kožu”. Ona je „gusenica” koja se bori sa samom sobom da prepozna pravi trenutak i način preobrazbe u sledeću fazu - „leptira”.