Miodrag ROBOVIĆ

1. jun 2022.

Ako bi mirnu i prosperitetnu istoriju Windowsa uporedili sa istorijom Švajcarske, onda bi istorija Linuxa morala da bude, recimo, istorija antičke Grčke. Mnoštvo „herojskih” distribucija, nebrojene borbe oko nebrojenih stvari, česte neusaglašenosti i retka ujedinjenja.

Kao najnovija linija sukoba u svetu slobodnog softvera, ističe se borba za prevlast na tronu desktop Linuxa - Ubuntu protiv Fedore. Obe distribucije imaju velike korporacije i milione dolara iza sebe, što je ekstremno redak slučaj za Linux distribucije. Cilj njihovih tvoraca, naravno, jeste da osvoje što veći broj korisnika, pa su u tom duhu učinjeni razni ustupci, koji su odudarali od početnih ideja. Dodat je proprietary softver, izdate su posebne spin-off serije sa raznim grafičkim okruženjima i tako dalje. U poslednje dve godine, Ubuntu nije ponudio ništa suštinski novo, a dešavale su se i razne greške sa snap paketima, dok je Fedora progresivno rasla po pitanju korisnika, ali i mogućnosti. Sada, sa novom verzijom Ubuntua, Fedorina osvajanja se usporavaju, a broj onih koji su posle dve godine ponovo zadovoljni Ubuntuom raste.

Osnovne sličnosti i razlike

Prva i osnovna razlika je ta da je ovo LTS (Long Term Support) verzija Ubuntua, što znači da će dobijati nadogradnje i podršku tokom naredne dve godine, kao i to da se forsiraju stabilniji paketi sistema, a ne oni u eksperimentalnoj fazi. Fedora će dobiti novu verziju početkom sledeće godine, a zvanična podrška za verziju 36 trajaće oko 12 meseci.

Obe distribucije imaju identičan zahtev što se tiče procesora (dvojezgarac, radnog takta od minimalno dva gigaherca), ali Fedora zahteva nešto manje sistemske memorije i prostora na hardu-disku - dva gigabajta radne memorije i 15 gigabajta slobodnog prostora za instalaciju. Ubuntu taj zahtev duplira - potrebno je četiri gigabajta radne memorije i 30 gigabajta slobodnog prostora za instalaciju. Što se tiče ISO fajla, Fedora opet zauzima manje, svega 1,9 gigabajta u poređenju sa Ubuntuovih 3,4 gigabajta.

Kada je u pitanju grafičko okruženje, na oba sistema je GNOME u verziji 42. Ubuntu je ovde u blagoj prednosti (po mišljenju nekih, to mu je, u stvari, mana), jer donosi brojna grafička unapređenja i ekstenzije (više o tome u nastavku teksta), dok Fedora koristi fabrička podešavanja, bez ikakvih izmena.

Za Ubuntu će biti potrebno nešto više sistemskih resursa, budući da dolazi sa više unapred instaliranog softvera i da je po defaultu omogućeno dosta pozadinskih servisa. Sve to može da se svede na minimum, uz nešto malo „kuckanja” u terminalu ili kliktanja mišem, za one koji se plaše crnog ekrana sa puno teksta. Fedora se ističe kada je u pitanju dostupnost softvera, jer unutar samog Software Centera mogu da se podešavaju arhive iz kojih će se preuzimati programi, dok Ubuntu za to zahteva da u terminalu unosite komande, posebno za svaku privatnu arhivu.

Instalacija

Budući da i jedna i druga distribucija pretenduju da budu najkorišćenije, zamišljeno je da instaliranje bude jednostavno. Ubuntu u ovome potpuno uspeva - nekoliko puta se klikne na taster Next i podese se osnovni parametri, poput korisničkog imena, naziva mašine, lozinke, lokacije i jezika. Što se tiče formatiranja hard-diska, to se obavlja automatski, a vi kao korisnik imate opciju da ručno podesite particije, samo ukoliko želite.

Fedora na polju instalacije ima i plus i minus u odnosu na Ubuntu. Jača strana je to što se na prvom ekranu pri instalaciji pojave samo opcije za jezik, lokaciju i formatiranje hard-diska, a sve ostalo podešava se automatski. Nije preterivanje kada se kaže da se Fedora instalira jednim klikom na taster Install. Minus u ovom slučaju je to što korisničko ime, lozinku i ostale stvari morate da podesite nakon instalacije i restartujete mašinu. Kod Ubuntua, sve to obavlja se na samom početku, a posle restartovanja, mašina je momentalno spremna za rad. Takođe, Fedorin installer, takozvana Anaconda, nije konzistentan što se tiče dizajna. Ako odaberete neke od naprednih opcija ili da sami formatirate hard-disk, brzo ćete uvideti da je, recimo, taster Done na potpuno suprotnom mestu od prethodnog ekrana. Takvih primera ima još.

U sklopu Ubuntuovog instalacionog procesa postoji opcija Install third party software, koja detektuje uređaje na kompjuteru i instalira proprietary drajvere, ukoliko su dostupni. Na Fedori fabrički dobijate open source drajvere, pa kasnije morate sami da instalirate druge, koji su, skoro po pravilu, bolji, u slučaju Nvidia grafičkih kartica i nekih bežičnih uređaja.

Šminkanje

GNOME je sa verzijom 42 doneo mogućnost izmene tema celog okruženja jednim klikom. Jednostavno, light ili dark tema, a u zavisnosti od toga menja se i pozadinska slika. I to je sve što GNOME fabrički nudi od prilagođavanja izgleda.

Takvo stanje Fedora preuzima, ne menjajući ništa. S druge strane, Ubuntu kao da se sprema za noćni provod - dosta šminke i sređivanja. Zaštitne boje Ubuntua su ljubičasta i narandžasta, a godinama je to u ovoj distribuciji dovođeno u sklad i lepo kombinovano sa originalnim pozadinama. No, sada, Ubuntu uvodi promenu „boje akcenta”, što čini da pojedini efekti, ikonice, prekidači i slajderi na ekranu budu one boje koju vi odaberete, a ne narandžaste kao do sada. Uparite odabranu boju sa svetlom ili tamnom temom i dobijate mnogo originalniji i lepši sistem nego ranije. Ako vam dosadi, samo nađite drugu kombinaciju boja koja vam se sviđa.

Kod Fedore i dalje ostaje to da moraju ručno da se skidaju teme sa interneta, a ukoliko sami ne menjate izvorni kôd teme, zaglavljeni ste sa bojama koje je odredio kreator te teme. Takođe, Ubuntu je nekada imao sopstveno desktop okruženje (Unity), sa panelom na vrhu i sa strane, pa je takvu koncepciju preneo i na GNOME. To mu daje prepoznatljiv izgled, ali za većinu korisnika donosi i lakšu upotrebu. Sve vaše omiljene aplikacije, pa čak i priključeni eksterni hard-diskovi i „fleške”, biće prikazani na panelu sa strane. Da bi se to postiglo na Fedori, potrebno je načiniti nekoliko koraka: instalirati paket gnome-shell-extensions, preko njega omogućiti ekstenzije, skinuti ekstenziju dash to panel ili dash to dock; potom, omogućiti nju, pa onda podesiti izgled i ponašanje. Ista stvar mora da se obavi i ako želite da imate ikonice na desktopu na Fedori, dok Ubuntu to dozvoljava po defaultu, pa i mnoge druge stvari. Sve ovo dodatno podešavanje nije toliko kompleksno kakvim se čini, ali nije baš ni dobar marketing, posebno ako se uzme u obzir da se Fedora izdaje za prijateljski nastrojenu (za nove korisnike) distribuciju.

Zli jezici će reći da Ubuntu oduzima dragocen procenat prostora na ekranu dodatnim panelom, ali sve to je stvar ukusa, a pozicija, veličina i samo postojanje panela može da se podešava, tako da razloga za brigu nema. Takođe, još jedan argument u korist Ubuntua je to da su njegovi autori izmenili fabrički GNOME, tako da svaki meni i sadržaj unutar njega koriste uže margine i manje razmaka između objekata, a time se dobija kompaktniji izgled i bolja iskorišćenost prostora - upravo ono što fanovi Fedore napadaju kod svog suparnika.

Softverske peripetije

Samom prirodom long term support distribucije, implicira se stabilnost, pa čak i „kamena stabilnost”, ali po cenu inovacija. Korisnicima Ubuntu LTS-a, tako, isporučivaće se samo stabilni paketi, provereni po nekoliko puta, da bi se bagovi sveli na minimalnu meru. Testiranje i ispravljanje grešaka zahteva vreme. Većina paketa sa sistema starija je od godinu dana, ali ako vam je prioritet da imate visokobezbedan sistem, onda je Ubuntu 22.04 LTS pravi izbor.

Fedora je koncept koji donekle tera inat „zastarelom” softveru. Dobijate bleeding edge (najnovije verzije) softver, ali sa malo „magičnog dodira” Red Hat programera (koji, inače, rade na održavanju Fedore), koji će učiniti da imate najnovije pakete bez nestabilnosti u ostatku sistema. Naravno, ne treba dokazivati da je nemoguće imati poslednju verziju programa, koja će u svakom slučaju funkcionisati besprekorno, ali iskusni razvojni tim Fedore te opasnosti svodi na minimum. Tome u prilog ide činjenica da je na zvaničnom gitu projekta Fedora 36 prijavljeno manje bagova nego što je to slučaj na Ubuntu forumima.

Ima razlike i u samom podnožju sistema, package manageru. Menadžer paketa je program uz pomoć kog, putem terminala (ili Software Centera, ali u pozadini), instalirate programe. Ubuntu, budući da je baziran na Debianu, koristi apt menadžer, a Fedora, derivat Red Hat Linuxa, raspolaže dnf menadžerom. Apt je, već godinama, brz kao munja u poređenju sa dnf. To je tako iz nekoliko razloga: apt automatski vrši keširanje kada god obavite osvežavanje softverskih repozitorijuma, tako da nema potrebe da ih ponovo skenira ispočetka, što može da bude dug proces zbog količine paketa. Fedora to ne radi, mada postoji opcija da se to uključi, iako nije istog kvaliteta kao u slučaju apt menadžera. Dalje, apt instalira pakete koji su zapakovani u formatu DEB, koji je dosta manji, ali i lakši za kompajliranje od formata RPM, kojim se služi Fedora i njen dnf.

Ubuntu u Srbiji ima zvanične servere i arhive (na primer, na Prirodno-matematičkom fakultetu i Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu), tako da je internet saobraćaj od vaše mašine do softverskih repozitorijuma dosta brži. Obe distribucije imaju mogućnost da im se dodaju privatne arhive za softver. Kod Ubuntua je to nešto duži proces, kao što smo pomenuli, ali takvih arhiva ima mnogo više nego kod Fedore. Primera radi, program WoeUSB bio je dostupan u nekoliko privatnih arhiva za Ubuntu, pre nego što je uopšte postojao kao RPM paket. Ali, koju god distribuciju da odaberete, ovo vam neće biti problem, jer se dostupan softver u najvećem broju slučajeva preklapa. Takođe, skoro sav proprietary softver koji je ovih godina najčešće u upotrebi (poput Zoom, MS Teams, VS Code, Discord, Chrome i tako dalje) dostupan je u oba formata. Svi su izgledi da će dostupnost takvih programa ostati na ovom nivou, jer mnoge kompanije izdaju svoje programe i u DEB i u RPM formatima, budući da su obe distribucije popularne.

• • •

Nakon nekog vremena i korišćenja obe distribucije, kao da se otvorilo više pitanja nego što smo dobili odgovora. Ubuntu i Fedora su stabilne distribucije. Za obe postoji dosta softvera, dobra podrška za većinu uređaja, dostupni su i drajveri za grafičke kartice kompanije Nvidia, posvećeni programeri, pa čak i vrlo iscrpna dokumentaciju i ogromna zajednica koja nudi pregršt rešenja ukoliko naletite na problem.

U većini slučajeva, autori ovih distribucija odabrali su identične stvari: bezbednost i stabilnost, GNOME desktop okruženje, istu ciljnu grupa korisnika, istu verziju Linux kernela. Ova usaglašenost se proteže i dalje, do kompleksnijih odluka, poput audio i grafičkog servera - obe distribucije oslanjaju se na Pipe Wire i Wayland, po defaultu.

Sve to nas navodi na zaključak da nema tačnog odgovora na pitanje koja je opcija bolja, Ubuntu 22.04 LTS ili Feodra 36. Odabir se svodi na stvar ukusa. Da li ste više za noviji ili stabilniji softver (mada je ova distinkcija u Fedori zamagljena), da li vam se sviđa podrazumevana postavka stvari u GNOME-u, da li biste prihvatili Ubuntuove postavke ili ste spremni da sami prilagodite ekstenzije po svojoj meri, koliko vam je uopšte bitan izgled ikonica i boje sistema...

Neki korisnici često porede Linux distribucije sa sladoledom. Koliko god da ukusa postoji, svaki sladoled će na kraju biti hladan i kremast. Na ova pitanja, vi kao budući korisnik jedne od ovih distribucija, možete vrlo lako da odgovorite, a prema tome i da donesete odluku. No, drugi korisnici u Linux svetu, koji su veštački napravili sukob Fedora - Ubuntu, treba da odgovore na sledeća pitanja: da li se ove distribucije, zapravo, toliko razilikuju i ima li prostora u zajednici za nove podele, sada, kada je konačno krenulo kakvo-takvo širenje Linuxa?