Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2021.

Razlika u kvalitetu između Metroid Dreada i neke generičke Metroidvanije slična je razlici između pušećeg praseta skinutog s ražnja i Mакдональдс burgera iz restorana u Plovdivu. Neuporedivost. Nintendo je kompanija koja svoje first-party franšize tretira kao porodične dragulje, vadeći ih iz riznice samo kad za to postoji dobar razlog. Poslednji 2D Metroid, Fusion, predstavljen je još 2002. godine, a Nintendo je s budističkom smirenošću ignorisao vapaje fanova za nastavkom. Čekao se adekvatan povod...

Ovoga puta, to je pojava Switch OLED-a, verzije popularne handheld konzole sa OLED ekranom, koju je morala da proprati igra skockana tako da istakne njegove prednosti vezane za kolorit, kontrast i smrtno crnu boju, kakva nije moguća na LCD panelima. Metroid Dread je ulogu tehnološkog demonstratora odigrao lavovski, ali kvalitet i značaj ove vrhunske igre daleko prevazilaze puki tehnički domen. U pitanju je pravi masterpiece koji se mora odigrati iz opštekulturnih razloga. Status instant klasika zacementiran je na ovogodišnjem festivalu Golden Joystick, gde je Metroid Dread proglašen za najbolju Switch-igru 2021. godine.

Metroid Dread neposredno se nastavlja na dešavanja iz Fusiona - Samus Aran prati trag parazita X, koji je vodi na planetu ZDR. Na vratnicama vanzemaljskog postrojenja doživljava kobni susret sa Chozo ratnikom, koji je batinama vraća na fabrička podešavanja. Naša Šamisa se budi u dubinama misteriozne instalacije, a svi putevi je vode ka gore. Eto simpatičnog kontrapunkta svim ranijim Metroidima koji su vas vodili u dubine - u ovom morate da isplivate na površinu, dokopate se broda i pobegnete.

Pre vas, u instalaciju je poslata ekipa EMMI droida, autonomnih istraživača koji su se iz nekog razloga zabagovali, pa sada jure i vas. Za razliku od običnih trash mobova, kojih su nivoi prepuni, EMMI-ji funkcionišu kao mobilni bossovi koje je nemoguće uništiti pre ispunjavanja vrlo specifičnih uslova. Goniće vas kao što je Xenomorph proganjao Ripley i njenu ubogu ćerku, prisiljavajući vas na prikradanje i povremenu bezumnu bežaniju. Deonice u kojima operišu EMMI-ji definisane su poljima sila koja zatvaraju izlaze dok im ne zavarate trag, što postaje sve teže kako krčite put kroz instalaciju. Osećaj stalne nesigurnosti je „dread” iz naslova, a atmosfera igre ponekad zaista čeneluje survival horror.

Gigantska podzemna instalacija jeste mesto koje ćete prokrstariti uzduž i popreko, konstantno se vraćajući nazad kad novi gedžeti otvore prethodno zamandaljene prolaze. Istraživanje i zavlačenje u svaki budžak donosi opcione apgrejde, koji će vam biti potrebni, jer težina igre naglo skače nakon drugog bossa. Igra uopšte nije naivna i zahteva od igrača solidne reflekse i sposobnost snalaženja u prostoru. U ovom poslednjem, doduše, može da pomogne i odlična mapa.

Jedan od boljih elemenata igre jesu kontrole i ultrautegnuta mehanika kretanja i borbe. Pravo je uživanje voditi ovu iteraciju Shamus Aran dok nanovo osvaja jednu po jednu sposobnost i širi arsenal mogućnosti za kretanje i šibanje. U odnosu na ranije igre u ovoj franšizi, Samus sada ima koristi od dva analogna džojpeda na Switchu, koji joj, pored ostalog, omogućavaju precizno nišanjenje pod bilo kojim uglom. Metroid Dread je i vizuelni doživljaj, pogotovo ako ga igrate na Switch OLED konzoli ili televizoru sa OLED panelom. Kolorit je baždaren da izvuče maksimum atmosfere korišćenjem jakog kontrasta i potmulih nijansi koje preovlađuju po nivoima.

Igre s ovakvom atmosferom voleo sam još od Project Firestarta sa Commodorea 64. Bez obzira na distancu od trideset dve godine koja ih deli i aspekte gameplaya koji su neuporedivi, golicajuća tenzija i horor su slični. Pravo uživanje, ukratko.