Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. decembar 2021.

Apokalipsa, kraj sveta i civilizacije u bilo kom obliku, a naročito ako uključuje zombije, predstavlja stalni izvor inspiracije za knjige, filmove, serije, pa, tako, i za igre. Naizgled neiscrpno bure kraja sveta, kada se zagrebe malo dublje, uglavnom sipa slične priče i ideje koje autori na ovaj ili onaj način, manje ili više uspešno pokušavaju da prodaju masama. Mase su i dalje zainteresovane da plaćaju i gledaju/učestvuju u bezbednom klanju neupokojenih iz ušuškanosti toplog doma. Verujemo da bi posle prvog susreta sa takvom situacijom svi napunili gaće i tražili da se vrate svojim bezbedno-dosadnim poslovima i životima.

Pri stvaranju igre The Last Stand: Aftermath, po buretu zombi (post)apokalipse grebala je ekipa iz studija Con Artist Games. Originalni The Last Stand je fleš igra iz 2007. godine na „metafejsu”. Igra je doživela pristojnu popularnost i par nastavaka, a sada smo dobili punokrvnu igru u vidu izometrijskog rougelite looter shootera sa zombijima.

The Last Stand:Aftermath stavlja nas u ulogu preživelog stanara kampa koji dobija zadatak da upali auto i kroz ruševine raspadnute civilizacije krene u potragu za gorivom, municijom i hranom. Sa solidnim naoružanjem u rukama (pištolj i palica), dobijamo uputstva gde da idemo i šta da tražimo, sedamo u auto i napuštamo bezbednost kampa. U igri nema prave vožnje (što bi sigurno bilo zabavno), već nas animacija iskrcava na prvu lokaciju gde istražujemo pešaka, preturajući po istrulelim i napuštenim vozilima i kućama poštenog mrtvog (i nemrtvog) sveta, ne bismo li našli neki od preko potrebnih resursa.

Prvo što se primećuje u igri jeste to da je pristojan kvalitet okruženja. Zombije, uglavnom, možete da vidite pre susreta sa njima, što vam daje vremena da se pripremite. Prvi susret je bio laganeze. Nemrtvi su upokojeni, kanisteri sa gorivom su pronađeni, vraćamo se u auto i otvaramo mapu sa sledećim lokacijama. Za svaku od njih prikazano je koliko goriva je potrebno da se stigne do nje, kao i stepen opasnosti koju predstavljaju. Kada odaberete preteško odredište i neslavno zaginete, igra vas, u roguelike maniru, vraća u početni kamp da odaberete novog mučenika sa kojim ćete nastaviti istraživanje zombi pustare. Novi avatar je drugačije naoružan, ali pri njegovom odabiru, ipak, zadržavate sposobnosti i unapređenja koja ste otključali sa prethodnim stradalnikom. I tako u krug dok vam ne dosadi.

Razlozi za relativno brzo stradanje uglavnom su kontrole. Probali smo i upravljanje putem kontrolera (što preporučuju autori igre) i kombo miša i tastature. Kada se koristi kontroler, kretanje je jednostavnije, ali su nišanjenje i upotreba oružja nezgrapni, jer to radite desnom pečurkom. Sa tastaturom i mišem pod prstima situacija je obrnuta: kretanje je nepreciznije, ali pošto imate tačkicu koja vam pokazuje gde pucate, borba je mnogo preciznija i efikasnija. Zadržali smo se na mišu i tastaturi. Svaki komad naoružanja kojim raspolažete oštećuje se tokom upotrebe, pa lako može da se desi da borbu počnete naoružani bejzbol palicom, a završite pesničenjem zombija. Perkovi koje tokom igre otključavate popravljaju vam standardne atribute (izdržljivost, zdravlje, naoružanje), pa posle nekog vremena postajete mean zombie-killing machine.

Grafički je igra solidna. Lokacije su realistične, ne preterano raznovrsne, bez mogućnosti zuma, ali zadovoljavajuće. Zvuk je, takođe, dobar, ali muzika potpuno izostaje. Zanimljiva je činjenica da je vaš lik već zaražen zombi virusom, pa, tako, i vi imate „rok trajanja”. Zbog virusa se health bar sam od sebe smanjuje, sve do trenutka kada je svaki susret sa zombijima fatalan. To podiže napetost, ali uzrokuje i glavni problem igre: koji je smisao igre, ako nije preživljavanje i povezivanje sa drugim ljudima. Da su autori malo drugačije izveli neke stvari, imali bismo zaista dobru igru. Ako ste kežual igrač, pola sata dnevno, igra će vam držati pažnju, mada cena od dvadesetak evra može da sačeka popust.