Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. jul 2021.

Zašto? Zašto tako velik broj potencijalno dobrih ideja propadne ili završi tek kao osrednja igra? Kako ideja koja „na papiru” zvuči odlično ispadne samo meh? Ima puno primera u bilo kojoj oblasti umetnosti. Backbone je odlično zamišljena igra studija EggNut, koja i na polju izvođenja izgleda odlično, ali je rasplet umesto ka-bum, totalni meh.

Detektivska priča u kojoj glavne uloge tumače antropomorfne životinje u Vankuveru, recimo, tridesetih godina prošlog veka, zvuči prilično primamljivo. 2019. godine pojavio se prolog za Backbone i bio je prihvaćen sa oduševljenjem. Pre svega, zbog cele postavke (ko ne voli dobru detektivsku priču sa životinjama), ali i zbog zaista lepo izvedene pikselizovane grafike, pa i gejmpleja. Ipak, autori su negde usput izgubili poentu, pa su od potencijalne indie GOTY (game of the year) napravili prosek.

Igru počinjete kao privatni detektiv Hauard Lotor, poreklom rakun. Nakon pospremanja „gajbe”, gde se upoznajete sa osnovnom gejmplej mehanikom, dolazi vam klijent - ucveljena vidra koja sumnja da je muž vara (dolazi kasno noću, čudno miriše i sve ostalo što ide uz to). Nakon prihvatanja posla, krećete u grad, pratite tragove i rasplićete priču.

Grafika igre je pikselizovana i u 2D, ali je zaista dobro izvedena i verovatno se radi o jednoj od igara sa najlepšom upotrebom piksela sa kojom se autorka ovih redova do sada srela (a inače nije fan takve grafike). Ulice Vankuvera vrve životom. Neonski znakovi, automobili koji prolaze ulicom, siluete šetača, za sve dajemo jedan aplauz. Likovi koje srećete i razgovarate sa njima (a, naravno, radi se o životinjama) vrlo su dobro osmišljeni. Svaki od njih ima svoj karakter, od pijanica u sporednoj uličici, do izbacivača ispred elitnog kluba. Svako od njih se i ponaša potpuno u skladu sa svojom ulogom. Sa nekima od njih stupate u dijaloge koji se raspliću na ekranu i na taj način odmotavate priču o nevernom suprugu u koju je, naravno, uključena i droga i alkohol i sve ostalo što čini standardni zaplet dobre detektivske priče. Hardverski bi igra trebalo da bude prilično nezahtevna, ali smo primetili da se kuler na RX 580 vrteo na maksimumu.

Zvučna podloga je sasvim solidna i podseća na nekakav džez sa početka prošlog veka, što dodatno doprinosi detektivskoj „noar” atmosferi. Zamerku imamo na nedostatak glasovne glume. Mada, s obzirom na količinu teksta i dijaloga koje ćete tokom igre morati da iščitate, to možda i nije loše. A dijaloga ima poprilično... Oni koje vodite sa ostalim likovima u igri, osim ozbiljnosti, poseduju i određenu dozu humora, tako da su uglavnom prilično zabavni (scena kada vam dabar priča o tome kako mu je žena ponovo trudna). Dijalozi, iako se čini da u njima imate izbor, uvek vas odvedu na isti (pravi) put, tako da nemate mnogo prilike da pogrešite.

Pa gde je onda problem sa Backbone? Sve je sjajno i bajno do samog raspleta, odnosno, poslednje trećine igre. Rasplet je, pa, nepostojeći (možda ostavljen za neki potencijalni nastavak?). Rupe u priči počinju da zjape kao kanjon Kolorada i sve postaje takav miš-meš, da vam prosto bude žao potrošenih sati. Pretpostavljamo da ili autori nisu imali više inspiracije ili ih je neko zbrzao, što nam izgleda verovatnije, tako da smo od potencijalno hičkokovskog raspleta, dobili Uve Bolovsku papazjaniju. Šteta.

Primer pikselizovane avanture koja nas je ostavila otvorenih vilica je The Red Strings Club od pre par godina. Iako je grafički dobrano iza Backbone, sama priča i, najbitnije, rasplet, bili su vrhunski i ostavili su onaj topli osećaj zadovoljstva.

Backbone je naslov koji nema smisla igrati više puta, već ćete je sigurno obrisati nakon što je pređete prvi i jedini put. Nakon toga, možda, natočite čašu viskija i otvorite neku dobru detektivsku knjigu ili eventualno ponovo instalirate L.A. Noire. Cena od 25 evra bila bi totalno prihvatljiva da su autori nastavili do kraja, onako kako su započeli. Ovako, slobodno je preskočite ili čekajte sniženje cene za bar 50 odsto, jer Backbone ne vredi više od toga. Još jednom, šteta.