Aleksandar ĐURIĆ

1. jul 2021.

Wadjet Eye Games je firma specijalizovana za point & click avanture. Tokom proteklih desetak godina, zahvaljujući mnoštvu naslova vanserijskog stepena kvaliteta, ovaj studio ustoličio se na mesto najbližeg modernog pandana nekadašnjim velikanima, LucasArtsu i Sierri. Među nekoliko modernih klasika ove firme je i Primordia, igra studija Wormwood, koja je 2012. godine pridobila naklonost igrača i kritike zbog odlične sci-fi priče i zabavnih zagonetki (mi smo joj dodelili zavidnih 88 poena).

Devet godina kasnije, od istih autora stigla je horor avantura Strangeland, zenit onoga što je trenutno, tehnički govoreći, moguće napraviti u engineu Adventure Game Studio (AGS). Putem ovog enginea, inače, proizvedena je gomila „retro” avantura, uključujući glavninu igara iz kataloga Wadjet Eyea. Strangeland na najbolji način svedoči o dugogodišnjem razvoju AGS-igara koje, načelno prevaziđena, grafička ograničenja koriste u svoju prednost. Igra se odlikuje dvostruko većom rezolucijom prikaza od Primordije (čitavih 640×360 piksela!), jezovitim i prekrasnim crtežima, te vrhunski onespokojavajućim zvukom. Naročito izdvajamo živopisne prateće animacije, kao što su munje koje neprestano sevaju, razigrani magijski elektricitet, fragmenti stenovitog odrona koji pluta sablasnim voidom... Tu su i ubedljive međuanimacije, kao i ekspresivni krupni kadrovi likova u stripskom maniru. Istovremeno, ovo je tako dizajnirana avantura da će, iako se zadržala u okviru manje-više tradicionalnog igračkog modela, biti prijemčiva i igračima koje odbija upotreba tzv. „svemirske” logike (moon logic) i pre će uživati u avanturi sa bržim tempom odvijanja radnje. Uz audio-vizuelnu izbrušenost sa jedne strane i pristupačnost i kvalitet gameplaya sa druge, Strangeland stoji kao svojevrsna populistička kreacija u okviru svog žanra, koja može da dopre i do šire igračke publike.

Avantura se dešava unutar izopačenog karnevala koji je, što ćete shvatiti posle pet minuta igre, manifestacija strahova i trauma protagoniste. Na početku igre, lik koga će oslovljavati sa The Stranger budi se sa amnezijom, tik izvan Strangelanda i upušta se u bekstvo iz lavirinta sopstvene podsvesti. Ovaj morbidni zabavni park naseljavaju bizarni karakteri, a napeta atmosfera začinjena je užasima telesnog horora. Mada se ne može reći da je išta naročito originalno, počevši od lekcija kriptične, alegorijske priče, do konvencionalnih motiva žanra (poput umobolnog klovna ili besnog crnog psa), radnja Strangelanda jeste studiozno skrojena i relativno je zanimljivo dešifrovati njene metafore i simbole.

Atmosfera igre je, zapravo, dosta vedrija od onoga kako deluje na prvi pogled, pre svega, zbog doze crnog humora i nepokolebljive rešenosti glavnog junaka da, u duhu pravog avanturiste, porazi svoje demone i dočepa se svetlosti iza tame. Strangeland nije igra koja uznemiruje, ali čini se da to nije ni bila namera autora. Pored pružanja podrške osobama suočenim sa depresijom i samodestruktivnim porivima, prevashodno su želeli da prodaju igračima kartu za uzbudljivi rollercoaster mračnih atrakcija. Sa upečatljivim, zlokobnim i prilično uvrnutim prizorima, animacijama, dijalozima, karakterima, humorom, mora se priznati da je ponuda odlična. Kao referentne tačke javljaju se avanture Sanitarium i Dark Seed, te filmovi „Blade Runner”, „Naked Lunch” i „Alien”, dok autori ističu dela Franciska Goje i Reja Bredberija.

Igra je lišena nelogičnih zagonetki, a ono što je tu jeste niz odličnih i kreativno zamišljenih misaonih problema. Praktično, svi su savršeno utkani u priču, bez obzira na to da li se radi o onima sa upotrebom predmeta, ili inventivnim zagonetkama druge vrste.

Jedina krupna primedba odnosi se na zbrzanost poslednje četvrtine igre, koja se, mahom, sastoji od recikliranih lokacija (doduše, u grafički drugačijem pakovanju). Kada to, kao i nekoliko sitnih vizuelnih manjkavosti, ostavimo po strani, ostaje jedino pozitivan ugođaj (makar kultnog) klasika žanra, čiji kvalitet je jasan još od uvodnog menija.