Marko NARANDŽIĆ

1. jul 2021.

Iako će jedan broj gejmera reći da je tek serijal Souls učino da umiranje postane sastavni deo gameplay mehanike i da smo tek sa njim čuveno you died prihvatili kao najnormalniju stvar, a ne znak da nešto ne radimo kako treba - dozvolite nam da vas upoznamo sa Game Over ekranom iz Ninja Gaidena. Bolje se naviknite na njega, ako planirate da zaronite u Master kolekciju, koja nam prenosi legendarno Ninja Gaiden iskustvo na aktuelne gejming platforme.

Kada su u pitanju igre koje su se pojavile u okviru Ninja Gaiden serijala, stvari su prilično komplikovane i kako biste razumeli šta nam je to tačno predstavljeno u Master kolekciji, definitivno moramo da se vratimo u prošlost i krenemo ispočetka. Iako su Ninja Gaiden i naš protagonista Ryu Hayabusa još krajem osamdesetih debitovali i to u vidu akcionih platformera za NES, ono što nas zanima je 2004. godina i Xbox naslov jednostavno nazvan Ninja Gaiden. Razvijena pod vođstvom Tomonobu Itagakija, ova igra je za Microsoftovu konzolu tada bila glavni japanski akcioni 3D naslov, sa kojim je mogla da se ponosi i stane rame uz rame sa na tržištu daleko uspešnijim PS2. Važila je za jednu od najtežih igara ikada napravljenih, a osim toga, plenila je grafikom i ekstremno zaraznom gameplay mehanikom.

Ninja Gaiden serijal je tada dobio prepoznatljivu osnovu, temelj na kome su građeni svi naredni nastavci. Ryu Hayabusa je moderni supernindža, poreklom iz Zmajevog klana, sa čuvenom katanom Dragon Sword. Priča igara prati ukleta oružja, zle monstrume iz podzemnih svetova koji se ponovo rađaju na Zemlji, pa sve do devojčice koja je, eto, i nekontrolisano božanstvo koje će uništiti svet sve dok Ryu, koji joj je inače postao i očinska figura, ne odluči da skine masku i suprotstavi joj se. Ukratko - nikoga za sve ovo nije previše briga. Priče igara su tu čisto da bi mogli da igramo na najrazličitijim nivoima, od Tokija budućnosti, tradicionalnog nindža sela, aviona u letu, pa sve do ko zna kog kruga pakla. Ovo, inače, postaje i sve očiglednije kako su izlazili novi nastavci, a samo je prvi Ninja Gaiden još i imao neku slobodu u kretanju nivoima i, generalno, veću povezanost među njima.

Nakon godinu dana od prve igre usledio je i Ninja Gaiden Black - ultimativno izdanje sa puno novog sadržaja i ispravki, koje, generalno, važi za apsolutno remek delo žanra 3D akcionih igara. I, naravno, kada govorimo o Master kolekciji deceniji i po kasnije, logično bi bilo da se u njoj nalazi upravo ova verzija igre. E, pa, tu dolazimo do onoga što smo na početku rekli - stvari su malo komplikovanije nego što izgledaju. Naime, u Master kolekciji se nalazi igra Ninja Gaiden Sigma. U pitanju je PS3 port ove igre, na kome nije radio Itagaki, već drugi deo razvojnog studija Team Ninja. Ta igra je trebalo da pokaže prednosti u to vreme nove generacije konzolnog hardvera i prelazak u HD eru. Sve bi to bilo OK, da developeri nisu uzeli i malo slobode u pojedinim elementima igre koji se ne tiču samo grafike, pa tako i dan danas imate fanove koji se kunu u Ninja Gaiden Black, a Sigmu smatraju inferiornom verzijom.

Sve ovo isto, još više je došlo do izražaja kod drugog nastavka igre. Ninja Gaiden II je bio Itagakijev odgovor na dolazak HD ere, igra na kojoj je ekskluzivno radio za Xbox 360 i koja je gameplay iz keca pojačala na apsolutni maksimum. Čak i uz gomilu tehničkih problema i neverovatno glupih, jeftinih momenata, ova igra i dan danas ostaje nebrušeni dijamant serijala. Po mnogo čemu neprevaziđena u žanru, ali i sa nekim više nego očiglednim manama, koje su lako mogle biti ispravljene, ali to, nažalost, nikada nismo dočekali. Ono što, međutim, jesmo dočekali jeste Sigma 2, ponovo verzija za PS3, na kojoj ponovo nije radio Itagaki. Ovoga puta razlike su više nego očigledne i opšti je konsenzus da se radi o lošijoj igri, koja je, takođe, završila u kolekciji koja je danas pred nama. Koei Tecmo kaže da su „izgubili code starih verzija i da ne mogu da iskoriste to što im je ostalo”. Vrlo interesantno...

I, tako, dolazimo do bez sumnje najkontroverznijeg trećeg nastavka. Ovde je za Master kolekciju dobra vest, s obzirom na to da je u njoj završila „prihvatljiva” verzija igre zvana Ninja Gaiden 3: Razors Edge. Originalni NG3 jedan je od najgorih nastavaka svih vremena i to u bilo kom serijalu u istoriji gejminga. Team Ninja je pokušao da promeni, praktično, sve u vezi sa dotadašnjim Ninja Gaidenom i strahovito fejlovao u svim aspektima. Ova kolosalna glupost je ispravljena u Razors Edge, koji je vratio sve što se moglo vratiti, ali mu je osnova, nažalost, bila igra koja je toliko promašena, da je još i podvig koliko su u Razors Edge uspeli da vrate esenciju Ninja Gaidena.

Sada kada znamo koji naslovi su završili u Master kolekciji, hajde da se osvrnemo i na to šta je iz tih naslova oduzeto. O, da, i to je tema, ima i toga. Sve što se tiče online igranja, ovde nije prisutno. Timske misije sada se igraju sa AI partnerom. Clan Battle iz Razors Edge, eksperimentalni režim koji pored toga što je neverovatno lagovao, zapravo, imao je i genijalnih ideja, ali, nažalost, takođe je u potpunosti uklonjen.

Druge promene odnose se na ublažavanje težine misija, imajući u vidu da su, na primer, PS Vita verzije Sigma i Sigma 2 (eto još malo kompleksnosti u razumevanju serijala), imale trofeje koje niko na svetu nije osvojio, zato što su bili teoretski nemogući kada se pravi čovek zameni AI partnerom. Sada su te misije nešto lakše, međutim sve je to i dalje daleko od dobrog balansa. Ninja Gaiden zahteva da pređete preko puno apsolutno nefer stvari, one shot killova, off camera, projektila koji, takođe, ubijaju iz jednom, grab animacija neprijatelja koje se nadovezuju na kraj vaše animacije i ne možete ih izbeći i još tonu sličnih stvari, koje se uvek završavaju instant game over ekranom za vas. Ovde govorimo, pre svega, o igranju na višim nivoima težine, a tu dolazimo i do onog najboljeg što Ninja Gaiden može da pruži. Kada funkcionišu kako treba, ovde su zakopane i dalje neprevaziđene akcione 3D igre. Da, neprijatelji su opasni poput onih u serijalu Souls, ako ne znate šta radite, u borbi nećete opstati ni nekoliko sekundi. Međutim, ovde je različito to da ako zaista zagospodarite mehanikom igre, bićete pravi supernindža koji seje nemilosrdnu smrt svim svojim protivnicima. Po arsenalu dostupnog oružja, količini poteza koji su vam na raspolaganju, agilnosti u prostoru i, generalno, brzinom odgovora na vaše inpute, Ryu Hayabusa je verovatno najbolji lik za kontrolisanje u svetu akcionih igara! Da, ovde neprijatelji jesu ultraagresivni, nemilosrdni, ubitačni - a vi ste to isto, samo još sto puta više.

Za kraj, ne bi bilo loše napomenuti da je igra dostupna u verzijama za PC, Xbox One, PS4, kao i na Switchu. Mi smo imali priliku da igramo verziju za PS4, gde osim vrlo lenjo izvedene digitalne art kolekcije, ne možemo da se požalimo na realizaciju - igre rade kako bi i očekivali, framerate je dobar, teksture ispeglane, rezolucija u skladu sa današnjim očekivanjima. Osim toga, vrlo prosti portovi, sa propuštenim prilikama da se isprave neke od sitnica koje su mogle biti ispravljene. Sigma 1 i 2, čak, deluju da za osnovu imaju Vita verzije igara, neki od grafičkih elemenata su, očigledno, preuzeti odatle, dok je, recimo, u Sigma 2 sav gore uklonjen, pa umesto krvi imamo ljubičastu maglu, što nije u skladu sa Vita verzijom. U svakom slučaju, da su mogli pedantnije da budu izvedeni portovi - svakako jesu. Ubedljivo najgore je prošla PC verzija, koja je bez ikakvih dodatnih opcija.

Čini se da je ovo bio pokušaj da se Ninja Gaiden koliko-toliko oživi nakon što je Team Ninja poslednjih godina svu svoju ekspertizu bacio na serijal Nioh. Ako nikada niste igrali Ninja Gaiden, ovo je odličan način da počnete. Sa druge strane, stari fanovi su pre svega dobili još jedan podsetnik na to koliko su gladni novog punokrvnog nastavka u serijalu. Da li će se Team Ninja odlučiti za taj korak, ostaje nam samo da se nadamo.