Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jul 2021.

Odsecajući još jednu ruku, setio sam se italijanskog filozofa Julijusa Evole i njegovog epohalnog dela „Pobuna protiv modernog sveta” (Rivolta contro il mondo moderno), koje mi je mladom otvorilo oči ka lepotama tradicije. Suptilnosti velikih istina iz te knjige vremenom su iščilele iz mog igrama nagriženog uma, ali fleševi arhetipa ostali su da stoje poput gvozdenih šipova u temeljima drevnog mosta. Ideali viteštva, hrabrosti i žrtve, tako drugačiji od tripova užasne renesanse koja je zamenila svetli, bogobojažljivi srednji vek i udarila temelje propasti sveta. Trivija: Da li ste znali da je u renesansnom slikarstvu dominantna boja na slikama - boja izmeta? Znaci vremena su nekad baš eksplicitni.

Izvinićete na zanesenosti zbog koje sam, razmišljajući o paradoksima istorije, uleteo među trojicu oklopnika jureći kukavnog strelca. Strelcu sam uspeo da odsečem ruku, ali četiri uzastopna bloka rasturila su moj hrastov štit, nakon čega sam dobio dansku sekiru u koren nosa. Smrt i ponovno rađanje, ali linija fronta je probijena i most je zauzet. Junaštvo je u redu, glupo srljanje zbog kog tvoj tim može da izgubi predstavlja nešto sasvim drugo.

Chivalry II je dugoočekivani nastavak popularne multiplayer krljačine i sekačine, jedine viteško-borilačke igre nakon Knight Gamesa sa Commodorea 64 koja je uspela da mi zadrži pažnju nedeljama. Prvi Chivalry je bio sjajan, ali odlični Mordhau mu je onomad ukrao grom i preuzeo primat među srednjovekovnim multiplayer naslovima. Viteštvo drugo vraća se s osvetom, donoseći jednostavniji, ali efektniji gejmplej, drastično lepšu grafiku i nekoliko odličnih novih fazona, među kojima je urlanje ubedljivo najbolji.

Urlanje? Naravno! Kakofonija krikova, komandi i kletvi potpuno je prirodna stvar za svako bojište, pogotovo ono gde je kontakt neposredan, a nasilje visceralno. U igri imate namenski taster za dranje iz petnih žila (C), koji igrači obilato spamuju i dosoljavaju ionako ubedljivu atmosferu. Postoji i poseban meni s „artikulisanim” pokličima i komandama („UBIJTE STRELCE!” mi je omiljena), ali slast tastera za puštanje primalnog krika iz dubine stomaka ipak je nenadmašna. „AAAAAARGH!”, uhvatićete sebe kako oponašate svog oklopljenog avatara, borbeno sedeći u svojoj ratničkoj stolici, stežući miš kao da se radi o držalji helebarde, ledenim pogledom skenirajući virtuelni horizont, mirišući krv. Igra je muška, mošusna ložana kakve duuugo nije bilo. Prosto me čudi kako se woke twitter bugmeni još uvek nisu obrušili na nju kao na egzemplar toksičnog maskuliniteta. Samo igranje ovakve čupave zveri od igre je pobuna protiv modernog sveta! „AAARGH!”

Single-playera ovde nema, ako ne računamo mogućnost offline vežbe s botovima. Postoje dve osnovne grupe multiplayer režima, za 64 i 40 igrača, kojima možete pristupiti preko automatskog mečmejkinga ili server browsera. Čekanje na partiju nikada ne traje duže od pola minuta, jer se prazna mesta popunjavaju botovima, koji tokom meča ustupaju mesto pravim igračima koji se prijave na mečmejking. Manuelna potraga za partijama namenjena je igračkim zajednicama i klanovima, pre svega, onima koje neguju tradiciju servera za dvoboje i viteški role-playing, gde se cene etikecija i ritual, a prostakluk kažnjava banovanjem.

Chivalry II ima borbeni sistem koji se vrlo lako uči, ali postepeno uvežbava do majstorskog nivoa. Suština borbe je u proceni distance do protivnika i tajmingu zamaha oružjem. Morate voditi računa o pravcu zamaha, blokiranju, pariranju i otvaranju prilika za kontranapad. Sve je vrlo intuitivno, ali prostor za učenje i vežbu je enorman, jer se svako oružje, a ima ih na desetine, drugačije ponaša, ima drugačiju težinu, inerciju i domet. Na samom početku imate izbor između četiri klasna arhetipa (archer, vanguard, footman i knight), koji se razlikuju po inicijalnom arsenalu i potklasama koje ćete postepeno otključavati. U igri postoji sistem permanentne progresije koji vam vrlo lagano otvara novi sadržaj, potklase i oružje, kao i stotine kozmetičkih skinova i varijacija za svaku kategoriju vojnika, dela opreme i oružja. Svaki kozmetički dodatak košta izvesnu sumu zlata koje se osvaja levelovanjem, ali igrači kojima se žuri za pravi novac mogu odmah da kupe sve što ih zanima. Vredi ponoviti još jednom da su sve kupovine vezane za kozmetiku i da za novac ne možete pazariti ništa zbog čega biste bili jači na bojištu.

U jednom intervjuu developeri su naglasili da su igrom želeli da dočaraju šmek filmova o srednjovekovlju i viteškom ratovanju. Po mom mišljenju, u tome su uspeli, end den som! Svaka bitka vezana je za specifičnu situaciju u jedinstvenom okruženju - opsada zamka u nekoliko faza radi likvidacije pretendenta na tron (ili njegova odbrana), prepad na konvoj sa zarobljenicima usred šume, juriš na utvrđeno selo radi njegovog spaljivanja i drugi scenariji podsećaju na kompleksne Frontlines režime iz nekoliko poslednjih Battlefielda. Sve je namerno haotično, bez potrebe za ciljanom koordinacijom i komunikacijom. Ne znam da li je u pitanju inteligentnija publika koja igra ovo ili umešnost developera da pobude i probude organsku koordinaciju, ali nikada nisam imao osećaj da mi nedostaje što niko ne komanduje i spamuje mapu pingovima za definisanje cilja. Mnogo puta ste čuli tezu da određeni tipovi igara privlače specifičan soj ljudi, ali igrači Chivalryja II definitivno prevazilaze status pukog kružoka - u pitanju je pravo bratstvo istomišljenika.

Predivna grafika i s njom povezana hardverska zahtevnost biće potencijalni kamen spoticanja, posebno u ovoj retardiranoj godini kad su cene grafičkih kartica kriptorudari podigli do ludog besmisla. Da biste sve odvrnuli do maksimuma ili blizu maksimumu, trebaće vam nešto u rangu GeForce RTX 3070. Vizuelni kvalitet u kontekstu brutalnog nasilja i odsecanja delova tela može da bude prejak za nekoga, ali taj svat u opcijama može da isključi najgori gore. Igra postoji i u verzijama za konzole (i stare i nove), tako da postoji alternativa PC-ju.

Ako bih išta mogao da zamerim igri, to je odsustvo istorijskog konteksta i heraldike. Obe sukobljene strane su arhetipske vojske evropskih, hrišćanskih vitezova koji se razlikuju po dizajnu oklopa, štita i bojama odora. Koliko bi bilo bolje da je jedna strana mamelučka, saracenska, turska ili bilo kakva druga maloazijska pošast! Pretpostavljam da developer ipak nije mogao da projektuje vizuelni identitet kao sukob civilizacija, jer bi to poremetilo balans oružja i uticalo na motivaciju igrača za izbor strane. Zašto da se lažemo, ovo je igra koju, mahom, igraju mladi evropski ljubitelji istorije i desnih političkih ideologija - većina njih bi se smorila igrajući partiju u koju ih je mečmejking turio na stranu glavoseča iz Levanta. Možda i veći problem od ovog bilo bi balansiranje dva različita arsenala. Ako obe strane imaju iste mačeve, koplja, sekire, helebarde, topuze i drugo oružje, ishod će uvek zavisiti od skilla, nikad od ravnoteže moći između bodeža i jatagana ili mača i skimitra. Ujednačavanjem borbenog arsenala izbegnuto je mnogo potencijalne verbalne toksičnosti u mečevima i na forumima.

Chivalry II je veoma osvežavajuća multiplayer krljačina, koja ima terapeutsko dejstvo na svaki tradicionalni mozak koji se na dnevnoj bazi izlaže modernim ludilima. Prinuđeni ste da slušate nastavnika koji vas uči da je Če Gevara bio kul lik, ljubazni ste s liberalnim budalama na slavama i svadbama, jer vas žena šutira ispod stola, po Twitteru hodate kao po minskom polju, jer sve što kažete može biti upotrebljeno protiv vas, evropski zvaničnik kori vašu zemlju zbog vojne vežbe s Rusijom, sportisti koji kleče pre utakmice, Rio Tinto, PCR testovi, samoizolacija, kineske kamere, Čkalja, Maksim Gorki, Paja Patak! Chivalry II je glasni: „AAAAARGH!”, na sve što ne valja i sve što vas muči i smara - pola sata junačkog srednjovekovlja dovoljno je da tinitus prestane, a da se na oblaku ukaže krst-putokaz smirenja. Bolje da odsecate virtuelne glave, nego da replicirate kultnu ulogu Majkla Daglasa u filmu „Falling Down”.