Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. jun 2021.

Iskustvo nas uči da je većina stvari u životu uglavnom „negde između”, niti belo, niti crno. Premisa igre Fearmonium i par trejlera koji su je najavljivali obećavali su mnogo. Prvi utisak prilikom igranja bio je nekako „meh”, a onda, nakon nekoliko sati igranja dolazi se do stadijuma da ovo, u stvari, i nije toliko loše, ali se, nekako, zadržava u domenu osrednjeg. Kao i u životu - nit’ smrdi, nit’ miriše.

Podžanr akciono avanturističkih igara koji nazivamo metroidvania nastao je kao složenica izvedena od naziva igara Metroid i Castlevania, jer kombinuje elemente mehanike ta dva naslova. Metroidvania igre su, uglavnom, side-scrolling platformeri, sa prilično velikim mapama, kao i načelno smislenom i dubokom pričom (hvala Wikipediji). Autorka ovih redova često se sretala sa spomenutim terminom, ali retko kada su u pitanju bili naslovi koji deluju dovoljno zanimljivo da bi im se posvetilo ozbiljno vreme. Studio Redblack Spade promoviše Fearmonium kao psihodeličnu metroidvaniju, što je bio dobar mamac, a sada znamo i šta se krije iza njega.

Najprostije rečeno, Fearmonium je 2D platformer sa dubokom pričom, fenomenalnim dizajnom, iritantnom muzikom i prosečnim gameplayem, koji nit’ smrdi, nit’ miriše, ali ga vredi probati.

Priča počinje stripski i prati dečaka Maksa, njegovu depresiju i strahove. Kroz igru i nivoe u njegovom umu doći ćemo do odgovora hoće li se Maks izboriti sa svojim unutrašnjim demonima. Nakon stripskog uvoda, igra nas stavlja u ulogu „Maksovog neprijatnog sećanja”, u vidu groteskne devojčice sa čekićem. Dok tumaramo po 2D mračnim hodnicima, srećemo brojna čudna stvorenja, što protivnike, što pomagače. Dok vam je čekić primarno oružje, napredovanjem otključavate specijalne moći koje olakšavaju obračunavanje sa sve težim protivnicima, a oni su, pazite sad: konjići sa ringišpila, zeke, deca ili džinovski pilići. To je glavni twist igre, vaš lik je neprijatno sećanje koje za cilj ima da se razvije u depresiju, a protivnici su, u stvari, Maksova lepa sećanja.

Grafika je lepa i potpuno hardverski nezahtevna. Vizuelni dizajn igre blista. Nivoi su raznoliki, od mračnih i tmurnih, do hiper-šarenih. Stvorenja su osmišljena prilično originalno. Dizajn pomalo podseća na Cuphead - jednostavno ima taj specifičan šmek, koji većina igara danas apsolutno nema. Gotovo svaki lik na kog ćete naleteti u igri će vam ostati u sećanju. Za sve to autor Slava Gris zaslužuje ovacije. Ako je ovo delo zaista jednog čoveka, alal mu vera. Inače ovo je njegov treći uradak, nakon Reflection of Mine iz 2017. godine i Catmaze iz 2018.

Što se tiče zvučne podloge i muzike, po našem mišljenju ona je najslabiji deo igre. Koliko je vizuelni segment dobar, toliko je audio-komponenta prosečna (da budemo blagi) i totalno iritantna. Možda nismo u toku sa trendovima psihodelije, ali muzika stvara odbojnu atmosferu, pa je igranje prijatnije bez nje. To jeste malo deal breaker. Ako je autor zaista i želeo da stvori osećaj teskobe, onda je pogodio u metu, mada nam se čini da nije ostvaren željeni efekat.

Gameplay je standardan za igre ovog tipa. Trči, skači, pucaj, udaraj po normalcima, a onda malo teži bossfight i tako po mapi Maksovog uma. Preporučuje se igranje sa džojpedom, jer kontrole funkcionišu sasvim lepo. Ipak, nije ništa revolucionarno, klasičan akcioni platformer.

Igra ima dublju poentu i u stvari bi trebalo da nam pokaže sam proces formiranja fobija i istraži da li one izazivaju nepovratnu štetu ili može da se povoljno utiče na kvalitet života. Da li je rečenica kojom autori reklamiraju igru istinita moraćete da proverite kroz igranje. Mada, nama ostaje utisak solidnog platformera koji je mogao da bude fenomenalan, ali nije, nego je ispao onako, pola-pola. Uz neke dobre stvari idu i one koje zaista kvare ugođaj, tako da smo na kraju dobili prosek. Srećom, igra nije preterano skupa, a i još jednom napominjemo da je dizajn malo umetničko delo. Takva dela i njihove autore vredi podržati.