Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2021.

Najveće visokoprofilno razočaranje u 2021. godini je pred nama. Biomutant, igra koja je godinama odašiljala poruku da će biti nešto posebno, ispala je klasičan amaterski eksperiment, koji je satro milione u produkciji, a doneo flop na svim nivoima.

Biomutant je open-world akcioni RPG u trećem licu, koji se bavi fantazmagoričnom postapokalipsom koju je uzrokovalo globalno zagađenje. Ostaci čovečanstva odavno su emigrirali na druge planete, ostavivši Zemlju mutantima na raspoloženje. Zvijeri su se kotile, geni su se rekombinovali, alveole širile, a fenotipi rekombulirali, što je dovelo do formiranja rase mačkolikih sisara koja je usvojila kulturu feudalnih društava istočne Azije. Mutirani ekosistem godinama je bio stabilan, jer ga je održavalo drvo života (tm), kome sada preti opasnost u vidu monstruma koji žvaću njegove korene. Četiri World Eatersa, zbog kojih legija Haos Marinaca repetira boltere i podnosi copyright strike Zavodu za patente, može da zaustavi samo mačkoliki heroj koji se svoje prošlosti seća s poteškoćama.

Biomutant funkcioniše kao klasičan open-world naslov, mada na početku ne odaje takav utisak. Prvih nekoliko sati igre su linearni, zapravo, više rigidno vođeni nego linearni, gde vam se pored saveta tutorijala u pogledu mehanike, servira i inicijalna pripovedačka ekspozicija. Toga ima previše za svačiji ukus - siguran sam da će čak i fanovi JRPG-a kukati zbog previše dijaloga i premalo akcije u početnoj fazi igre. Kad izdržite sve to, otvara vam se svet sa razumnom količinom opcionih questova, pored glavnog toka priče. Osim rešavanja problema svake budale na koju naiđete, skupljaćete resurse, istraživati ruševine i bauljati mutiranom planetom, izbegavajući najzagađenije zone koje vam rapidno skidaju HP.

Pre svega ovoga izabraćete klasu i kreirati svog mutanta uz pomoć ekstremno detaljnog sistema klizača, šema i birača. Svaka klasa ima svoje specifičnosti, dominantnu statistiku, preferirano oružje i druge faktore. U ovom segmentu, autori su ponovo preterali, dajući igraču bar deset puta više opcija nego što mu realno treba. Ovo se posebno odnosi na kombo poteze i druge specifičnosti, koje pored klasa heroja postoje za svaku vrstu i podvrstu oružja. Pored oružanih komboa, imate i dve dodatne kategorije, bio-napade i psi-sposobnosti, koje budžite investicijom dve zasebne kategorije poena. Sve je toliko prenaduvano i preopterećeno da je naprosto idiotski u kontekstu uloženog vremena i truda...

Da li ćete pamtiti nekoliko desetina kombinacija tastera ili ćete, kao ja, koristiti isključivo osnovni napad? Ovo, zapravo, i nije teško pitanje, jer je igra sve, samo ne teška - na srednjem, defaultnom, nivou težine nijedan fajt u igri, bez obzira na to da li se radi o grupi mobova ili bossu, ne predstavlja ni najmanji problem. Autori ne da su se debelo preračunali u pogledu kalibracije izazova, nego su ga potpuno izbacili iz gameplay jednačine. Protivnici se u izvesnoj meri skaliraju u skladu s vašim nivoom, te nikada neće imati utisak da nešto posebno napredujete, a, s druge strane, napredak vam nije ni potreban, jer izazova nema, tako da je makar izbegnuto presipanje iz šupljeg u prazno. Možda je jedina dobra strana gotovo potpunog odsustva težine to što Biomutant može uspešno da igra čak i relativno smotano dete, koje ima teškoća čak i sa naslovima kao što su Bubble&Sqeek in Double Trouble. Then again, i za takvo čeljade postoje igre s manjom količinom ekstremno dosadne naracije koja će odbiti i najupornije...

Dijalozi u igri izvedeni su po mustri tipične TV serije Radoša Bajića - jedna plitka misao rastegnuta je na nekoliko sati blebećuće agonije. Još gora stvar od besmislenih konverzacija jeste činjenica da ćete ih slušati duplo duže nego što treba - svaki NPC prvo izdeklamuje šta ima na svom džiberiš jeziku koji podseća na onaj u Simsima, pa narator onda to prevodi na engleski. Ovo je monstruozno trošenje igračevog vremena, zamišljeno kao pomoćni faktor za uživljavanje u atmosferu, ali uspeva samo da vas natera da preskačete čitave rečenice i eventualno propustite nešto „bitno”.

Narator igre, s engleskim akcentom i intonacijom pripovedača iz crtanog serijala „Pepa prase”, faktor je koji će vas pratiti od prve do poslednje sekunde igre. Nećete mu pobeći, a čak i ako mu u opcijama smanjite frekvenciju nasumičnih upadica poput „Dan je kao stvoren za akciju”, i dalje ćete morati da ga slušate kako vam prevodi dijaloške deonice, uzdiše i izveštačeno se kerebeči s obilnom dozom preglumatane dramaturgije. U stvari, nećete morati, ukoliko ga u opcijama utulite do maksimuma... Zaista ne znam kako je nekome palo na pamet da forsira sate i sate muškog glasa koji prati svaki segment igre, a da ne odluči da plati Patrika Stjuarta, što bi problem pretvorilo u bonus. Kapetana Pikara bih mogao da slušam danima, a ovaj random lik me je smorio nakon trideset minuta.

Ipak, najporazniji element pripovedačke komponente igre jeste sama pripovest - zaplet, karakterizacija i dijalozi potpuno su infantilni i na momente ridikulozno besmisleni. Likovi su crtanofilmsko-kretenasti i svaki NPC odaje utisak da imate posla sa osobom sa posebnim potrebama koja želi nešto da vam kaže, ali to ne ume da artikuliše kao odrastao čovek, već razvlači pitu da bi vas što duže zadržao u blizini.

Sledeća stavka koja izaziva upitnik iznad glave jeste mitologija mutiranog sveta u kojem važe feudalni principi iz japanskog perioda sengoku, a kombinovani sa kineskim terminima svedoče o autoru koji je nešto pobrkao. Sve u svemu, pokušaja kreacije uvrnute bajkovitosti, bazirane na uticajima istočne Azije, dohvatio se neko ko zaista nije trebalo da se bavi tim poslom. Stiče se utisak da nije mogao da odluči da li želi da piše za odrasle ili za decu, pa je šizofreno kombinovao obe metode u jedan čudni, odbojni miš-meš, koji neće zadovoljiti nijedan tip publike. U igri ima puno pokušaja hvatanja na emocije, tu je i ekološka priča koja vam se gura u grlo, a to sve je špikovano fragmentima mitološke predestinacije i karme. U teoriji, kada bi iz igre izbacili nasilje, možda bi se svidela Greti Turnberg, ali čak ni ona nije toliko očajna. Ako ste student antropologije, možda biste iz ove igre mogli da izvučete jedan solidan diplomski rad, ali za sve druge, ovaj ogled iz new-age amaterizma biće odbojan.

Pored bespotrebno komplikovanog borbenog sistema i dijaloga koji isisavaju esenciju duše, dobar deo budžeta igre potrošen je i na grafiku. Srećom, ta investicija je imala smisla, jer uvrnuta estetika igre ima specifični vizuelni izraz koga nećete zameniti ni sa čim drugim. Korišćen je Unreal Engine 4, što znači da neće biti nikakvih neprijatnih iznenađenja u pogledu tehničkih karakteristika igre, makar na proverenim Intel + Nvidia kombinacijama. Sitna zamerka tiče se teksturiranja dlakavih životinja, koje iz blizine deluju neprirodno.

Jedina dobra stvar u igri jeste njen crafting sistem, koji vam omogućava kreaciju modularnog oružja od pronađenih delova i resursa posejanih po okolini. Pošto izaberete osnovu (sačmara, automatska puška, mač, topuz...), na nju ćete lepiti delove, modifikujući demidž i druge borbene faktore. Hibridno skrapež oružje u vašim rukama izgleda tačno onako kako ste ga sklepali u crafting meniju, što je skroz kul. Delovi za njega su klasirani uobičajenom loot šemom (rare, epic, legendary...) - što su delovi „ređi”, oružje će biti ubojitije. A kada ga prerastete, možete ga dekonstruisati i vratiti deo resursa koji će biti iskorišćen za nešto novo. Mutanti ništa ne bacaju, sve se reciklira.

Biomutant je igra koja košta čak šezdeset evra, verovatno i malo više u verziji za konzole, što je, naravno, potpuno suluda ideja. Ne bih mogao da vam je preporučim čak ni na masivnom popustu, jer zaista ne vidim mnogo iskupljujućeg, a kamoli zabavnog kvaliteta koji bi mogla da vam pruži. Neke ptice nikad ne polete, neki mutanti nikad ne ostvare hromozomsku heteroploidiju. Život je surov.