Aleksandar DINIĆ

1. jun 2021.

Dok se svaki normalni igrač, nakon stotinu i koji frtalj sati provedenih u mukotrpnom čišćenju svega što je Assassin’s Creed Valhalla imala da ponudi, zapitao: „...ljudi, dokle?”, neumorni Ubisoftovci su brižljivo pakovali šnenokle, i šufnudle, i griz-štrudle i rezance s makom... Wrath of the Druids prvo je od tri planirana proširenja osnovnog sadržaja na Valhallinoj mapi DLC-ova, kojoj će se u narednom periodu pridružiti i ekspanzija pod nazivom The Siege of Paris, kao i standardni, igrivi istorijski modul za interaktivno istraživanje srednjovekovnog Britansko-Norveškog podneblja.

Bijes Druida se, nakon zasebne kupovine ili kao sastavni deo eventualnog Season Passa bezbolno spaja sa ostalim sadržajem Valhalle koja je prisutna na platformi na kojoj je igrate, postavši njen integralni deo u vidu nove, odvojene oblasti. Kroz priču, ovo je opravdano pozivom Ejvoru da poseti svog rođaka Barida, poslatog iz vikinške „centrale” da uspostavi funkcionalnu administraciju u Irskoj regiji. Ono što će naš hrabri junoša (ili junošica) zateći tamo je previranje između irskih starosedelaca koji ne gledaju blagonaklono na savezništvo kralja Flana sa vikinškim uljezima, a stvari se dodatno zakuvavaju kada se u priču upletu Deca Danua, sektaški druidski red sa zacrtanom agendom sprečavanja ujedinjenja nemirne Irske.

Ovo nam, u praksi, donosi novu oblast izdeljenu na nekolicinu teritorija, bitno manjih gabarita u odnosu na Englesku iz osnovne igre, ali sa gotovo identičnom „organizacijom” sadržaja koji vas i ovde očekuje. Osnovna kampanja je u istoj meri intrigantno koliko i konfekcijski osmišljena, sa smenjujućim nizom standardnih scenarija i misija, susretom sa novom turom živopisnih i generičkih istorijsko-fiktivnih likova i obaveznom turom lova i eliminacije pomenutog druidskog kulta. Prateće aktivnosti od ranije funkcionišu na identičan način (ponovo podeljene na žute, bele i plave markere na mapi, uz vidno odsustvo bizarno-zabavnih mini-questova sa glavom i repom), uz nekoliko „novina” koje predstavljaju puko prepakivanje već viđenog. Jedna se odnosi na čišćenje i „kleimovanje” trgovišnih punktova, koji zatim generišu robu i resurse potrebne za trgovinu retkom opremom sa prekomorskim civilizacijama. Druga podrazumeva preuzimanje zadataka manjeg obima na razasutim golubarnicima i čišćenje kampova sa različitim uslovima, sve zarad mikro-nagrada u pomenutim resursima i robi.

Ostatak onoga što Wrath of the Druids nudi neće nikog iznenaditi niti oduševiti, ma koliki fan ove Assassin’s Creed iteracije bili. Protivnički pool obogaćen je sa nekoliko klasa druidskih ratnika (uz njihove životinjske kompanjone, uključujući i vukodlake), uz povećan i primetan stepen zaguljenosti koje donose u fajtove. Drvo veština obogaćeno je sa gomilom dodatnih nodova i unapređenja sumnjive ili nikakve upotrebne vrednosti, a galimatijas nove opreme, ukrasnih đinđuva, tatu-šema i brodskih ornamenata počeće da vam izlazi na uši (što bilo kakve operacije sa prenapučenim inventarom čini bespotrebno zamornim). Predeli Irske vizuelno izgledaju dopadljivo i uverljivo, ali ništa zbog čega bi se padalo sa stolice i što nije rezultat rekombinacije grafičkih assetsa iz Valhalle (uz minimalne topološke varijacije terena). Muzička strana ekspanzije, sa druge strane, zaslužuje visoke ocene, pre svega zbog nekoliko kvalitetnih folklornih pesama i melodija koje će upriličiti Sijara, jedan od bitnih NPC-ova i opcija za romansiranje u igri.

Wrath of the Druids podseća na odlazak na letovanje koji se sa idealnih sedam dana iz nekog razloga rastegao na puna dva meseca: jednu te istu hranu, likove, arhitekturu, pejzaže, priče, zadatke, artefakte, ispijanja medovine i ostalo više ne možete da smislite ni pod razno i vrišteći jedva čekate da se vratite kući. Sa druge strane, igra se ne pretvara da je išta drugačije od toga i ako vam gargantuanska količina sadržaja od ranije nije bila dovoljna i ne smeta vam što sve izgleda i deluje toliko isto, ovo je izgledna nabavka.