Vladimir TRAJKOVIĆ

1. maj 2021.

Uprethodnom izdanju „Sveta kompjutera” pozabavili smo se prvim primerkom nove Intelove generacije procesora, nazvane Rocket Lake. Taj model bio je i7-11700KF, sa osam fizičkih, odnosno, 16 logičkih jezgara, baš kao i ovaj koji je tema ovog teksta. S tim što smo se ovoga puta pozabavili najjačim modelom, koji nosi i9 u oznaci. Ovakva praksa do sada nije bila svojstvena Intelu, jer su se modeli različitih serija međusobno uvek razlikovali i po broju jezgara, makar onih logičkih, ako već ne i fizičkih. U čemu je onda razlika među ovim modelima i zaslužuje li Core i9-11900K devetku u prefiksu, saznajte u nastavku.

Intel Core i9-11900K

Već smo pisali o tome da su Rocket Lake modeli zasnovani na arhitekturi procesora namenjenih prenosnim računarima, odnosno, da se njihova jezgra zasnivaju na Sunny Cove arhitekturi koja je sačinjavala procesore iz generacije Ice Lake, dok je grafički deo strukturu svojih tranzistora pozajmio od Willow Cove arhitekture, odnosno, procesora iz Tiger Lake generacije. Kako su te dve generacije procesora proizvedene sa litografijom od 10 nanometara, koju Intel još uvek nije uspeo da primeni kod desktop modela, Rocket Lake je završio sa postojećim, 14-nanometarskim proizvodnim procesom.

To je, dalje, nametnulo mnoga ograničenja i kompromise, pa i maksimalni broj jezgara koje je moguće „uglaviti” u jedan procesor, a koji, očigledno, nije veći od osam. Prethodna, deseta generacija Core procesora imala je vrlo jasnu razliku između i7 i i9 modela: prvi su na raspolaganju imali osam fizičkih jezgara, a drugi svih deset. Ovoga puta to nije slučaj, jer i i7 i i9 modeli raspolažu sa po osam fizičkih jezgara i dvostruko više logičkih. Takođe, kapacitet keš memorije na svim nivoima (L1, L2 i L3) ostao je nepromenjen. U čemu je onda razlika među ovim modelima, pošto se cenovno poprilično razlikuju?

Razlika među jačim modelima ogleda se isključivo u podršci za Thermal Velocity Boost tehnologiju, kojom raspolažu i9 primerci, a koja omogućava svim jezgrima da dostignu za 200 megaherca viši radni takt ili jednom od njih za 300, u odnosu na i7 modele kod kojih je ova tehnologija nedostupna. Suštinski, radi se o „probranim”, odnosno, čipovima koji raspolažu fizički kvalitetnijim tranzistorima koji su sposobni da dostignu za koju stotinu megaherca viši radni takt, na ionako nategnutim frekvencijama. Ovaj podatak će svakom entuzijasti koji drži do sebe probuditi osnovanu sumnju da je uz malo truda isti rezultat moguće postići i ručnim overklokom, jer je razlika od koje stotine megaherca svakako minorna pri radnom taktu od pet gigaherca, ali će se isto tako pokazati da je taj cilj gotovo neostvariv bez primene metoda rashlađivanja koje se, u najmanju ruku, smatraju neuobičajenim, ako ne i ekstremnim. Intel je već u fabrici sve čipove sposobne za taj radni takt deklarisao kao jače modele, a oni koji nisu mogli da izdrže dodatne megaherce, „prekrstio” u i7.

Naime, svaki dodatni milivolt drastično utiče na ionako (pre)visoke radne temperature jezgara, ali i na potrošnju. Istina, ona je deklarisana na 125 vati, što na prvi pogled ne deluje naročito zabrinjavajuće, ali navedeni podatak se odnosi samo na slučajeve kada sva jezgra procesora rade na inicijalnom taktu, koji je znatno niži od maksimalnih Turbo Boost vrednosti. Kako su Rocket Lake procesori podešeni tako da budu veoma „raspoloženi za boostovanje”, kako bi pružili što bolje performanse,maksimalne vrednosti radnog takta najviše će zavisiti od temperature koju jezgra dostignu, dok će se ograničenje potrošnje daleko manje uzimati u obzir prilikom određivanja maksimalne radne frekvencije. Zato je sasvim izvesno i za očekivati da će potrošnja pod punim opterećenjem, i uz adekvatno hlađenje, dosezati do (ali i prevazilaziti) 250 vati.

Iz navedenog je jasno da će se i najmoćniji vazdušni kuleri jedva nositi sa toplotom koju generiše čip ove potrošnje, pa je kvalitetno vodeno hlađenje, maltene, obavezno ako je cilj da procesor pokaže svoju punu snagu u okviru fabrički deklarisanih vrednosti. Pored toga, da bi i9 zaista dosegao do svojih limita, mora da bude ispunjen još jedan uslov, a to je da matična ploča, odnosno, njena naponska sekcija, ima dovoljno snage i kapaciteta da se izbori sa tako visokom potrošnjom. Upravo jedan takav model smo iskoristili za testiranje Core i9-11900K.

Gigabyte Z590 Aorus Master

Ovaj model je među najboljim Gigabyteovim pločama namenjenim Rocket Lake procesorima, ali se izdvaja i među konkurentima i nema sumnje da će biti vrlo čest izbor svakome ko želi da mu najjača Raketa pokaže svoju punu snagu. Pre svega, izdvaja se po izuzetno robusnoj naponskoj sekciji, sastavljenoj od 18 faza namenjenih napajanju procesorskih jezgara, sa dodatnom fazom za napajanje integrisane grafike. Navedene naponske faze sposobne su da izdrže struju od 1620 ampera, pa je jasno da ploča ima i više nego dovoljno snage u rezervi, čak i ako se neko usudi da se oproba u overklokovanju uz upotrebu tečnog azota. Pritom, naponska sekcija raspolaže i sopstvenim ventilatorom, ukoliko se ukaže potreba za aktivnim hlađenjem njenih komponenata.

Ništa manje nisu impresivni ni ostali detalji, poput PCI-E slotova, od kojih su prva dva izvedena u skladu sa PCI-E 4.0 standardom, što znači da su oba direktno povezana sa procesorom i da će retkim srećnicima koji sebi mogu da obezbede dve GeForce RTX 3090 kartice omogućiti da uživaju u čarima zaboravljene i skoro sasvim napuštene SLI tehnologije, bez spoticanja o propusnu moć magistrale, jer će u tom slučaju svaka od kartica na raspolaganju imati po osam PCI-E 4.0 linija.

Zbog ovakve konfiguracije PEG slotova i ograničenog broja PCI-E linija kojima Rocket Lake procesori raspolažu, samo jedan M.2 slot koristi PCI-E 4.0 magistralu i to četiri njene linije, dok su preostala dva takođe ograničena na četiri linije, ali PCI-E 3.0 magistrale. Za ostale skladišne uređaje, na raspolaganju je još šest SATA portova.

Mrežno rešenje posebno se izdvaja, jer ploča koristi Aquantia 10G mrežni kontroler, sposoban za brzine od 10 gigabita po sekundi, a ni bežični deo ne zaostaje, pa, tako, podržava Intelov WiFi-6E standard, kao i frekventni opseg od šest gigaherca, pored onih od 2,5 i pet gigaherca. I Bluetooth veza je „po poslednjoj modi” i izvedena uz podršku za 5.2 standard.

Zvučni podsistem zasnovan je na Realtekovom ALC1200-VB čipu, kome je pridružen DAC (digitalno-analogni konverter) koji zadovoljava Hi-Fi standarde i podržava 32-bitni zvuk. Ovako respektabilnu postavku upotpunjuju namenskiaudio-kondenzatori i visokoprecizni TXC oscilator, koji pomaže DAC-u da konvertovani zvuk bude što prirodniji.

Na ploči ovog kalibra, ostale stavke, poput tastera za flešovanje BIOS-a kada je računar isključen (ili, čak, nekompletan), kao i merne tačke za eksterno merenje bitnih napona u sistemu, gotovo da se podrazumevaju, a ne manjka ni šarenih džidža-bidža, na radost ljubitelja svetlosnih efekata.

BIOS ploče je prebogat opcijama za fino podešavanje svakog detalja, pa i mogućnostima za overklok, u koji se nismo upuštali, jer nam kanister tečnog azota baš i nije bio pri ruci. Ipak, ploča je sa prosečnim zatvorenim sistemom vodenog hlađenja uspela da izvuče fabrički deklarisan maksimum iz i9-11900K bez ikakvih problema, pritom primenjujući i neke sopstvene trikove za što duže održavanje boost vrednosti na maksimumu. Uprkos tome što je ploča sa lakoćom i bez naročitog zagrevanja uspela da potera Raketu „do daske”, sam procesor je kuvao i često bio blizu trocifrenih temperaturnih vrednosti, ali Intel kaže da je to uobičajeno i prihvatljivo. Nismo sigurni da li u obzir uzima samo garantni rok kao period u kome je planirana upotreba ovih modela, ali nam se tolike temperature čine neprihvatljivim i potencijalno opasnim po dužinu radnog veka procesora.

Uprkos ceni od preko 500 evra, ova ploča nudi maksimum koji Rocket Lake može da pruži i to po svakom parametru, uključujući i (nekome još uvek važan) SLI. Ko je baš zakleti „Intelovac” i ni po cenu života ne razmišlja o promeni tabora i uzimanju Ryzena u razmatranje prilikom odabira nove konfiguracije, a pritom ne žali para i želi najbolje što Intel nudi, teško da će naći zaokruženiji model Z590 ploče, pa čak i po ovolikoj ceni.

• • •

Procesorom smo, s druge strane, daleko manje zadovoljni. Iz tabele se vidi da mu dodatni megaherci donose blagu, ali merljivu prednost u svakoj situaciji, iako je ona apsolutno precenjena, jer je razlika u ceni u odnosu na i7-11700K previsoka. Ono što se iz naših tabela ne može zaključiti, a što smo proverili u praksi, jeste učinak u igrama. Uprkos tome što je ovo najmoćniji procesor koji Intel trenutno nudi na desktop tržištu, ipak je reklamiran „samo” kao „najbrži igrački procesor na svetu”. Jeste brži od i7-11700K... toliko da je minimalni broj frejmova u većini igara viši za jednocifrenu vrednost, dok FPS brojač svakako prikazuje debelo trocifrene vrednosti u oba slučaja. Da li je baš 155 frejmova u sekundi, kao minimalne vrednosti, toliko brže od 152 frejma, dok je prosek u oba slučaja preko 200 FPS i to u 1080p i podešavanjima detalja na srednjem nivou, ostaje na budućim korisnicima (ako ih uopšte bude) da procene po svom nahođenju, ali neka budu spremni da za tako minornu razliku plate i više od 100 evra. Mi bismo, ipak, sačekali neke bolje dane za Intel.