Miodrag KUZMANOVIĆ

1. mart 2020.

Trodimenzionalna SF metroidvania prepuna crnog humora, bazirana na pionirskom istraživanju planete koja još nije ucrtana na galaktički Google Maps. Budi mirno, moje lupajuće srce! Journey to the Savage Planet u sebi nosi i gene obrnute Subnautice u smislu „vertikalnog” pravca kojim vas vode vaši istraživački napori, a po nekim elementima, pre svega vizuelnom, čovek bi je lako pomešao sa Astroneerom. Zanimljiv bućkuriš koji je gušt srkati.

Crni humor je stavka koja vam se predstavlja na samom početku i ne napušta vas do samog kraja desetočasovne kampanje. U ulozi ste entuzijastičnog nesrećnika koji radi za Kindred Aerospace, „četvrtu najbolju kompaniju za istraživanje svemira”, poslatog da utvrdi da li je planeta ARY-26 pogodna za resursnu eksploataciju i kolonizaciju. U akciju ste poslati u bazičnoj sondi bez resursa, rezervnih delova i goriva za povratak, a sve potrebe tog tipa morate da zadovoljite sami, skupljajući sirovine za 3D printer i slušajući savete amoralnog AI-ja sa mentalnim sklopom GladOS-ice iz serijala Portal. Gledajući motivacione video-klipove vašeg direktora, hibrida dr Emeta Brauna i legendarnog makedonskog prevaranta Velibora Džarovskog, shvatićete da ste dvonožna potrošna roba. Bukvalno potrošna – kad zaginete na terenu, brodski sistem za kloniranje odštampaće vašu vernu kopiju koja će nastaviti tamo gde je prethodna posrnula.

Journey to the Savage Planet jeste igra otvorenog sveta, koji na početku uopšte nije otvoren. Napredak u igri je relativno linearan, jer vam se putanje za napredovanje otvaraju otključavanjem specifične opreme bez koje se određene prepreke ne mogu savladati. Na primer, duplog skoka nema bez mlaznog ranca, spajdermenovskog kačenja na specijalne kuke, što je osnovni vid penjanja, nema bez protonskog „užeta” itd. Put do globalnog cilja uvek je samo jedan, bez neke posebne mogućnosti za improvizaciju i budž. Ovo je osnovni razlog zbog kog je ova igra samo solidna i nikako genijalna.

Iako raspolažete plazma pištoljem, koji se, poput ostatka opreme, može nadograđivati radi pojačane ubojitosti, borba je tokom većeg dela igre više izuzetak, nego pravilo. Ne možete da je izbegnete jedino u slučaju boss protivnika koji nisu opcioni, jer blokiraju prolaz ka delovima mape koji su neophodni za kampanju. Makljaže sa bosovima nisu posebno teške, ali su iritantne zbog neefikasnog oružja koje sporo puca i brzo se prazni – na njegovu akcionu dinamiku nećete se lako navići. Tokom najvećeg dela igre, društvo će vam praviti nekakvi loptasti pilići koji vas ignorišu, dok će leteće meduze, agresivne bube i nekakve varijante SF majmuna postajati češće kako budete napredovali kroz egzotične biome.

Osnovni protivnik u igri biće vam teren, koji će vas stavljati u progresivno sve teža navigaciona iskušenja kako budete otključavali jednu zonu za drugom. U igri ima mnooogo platformisanja, znatno više nego što dobar ukus nalaže. Ukoliko 3D skakanje iz prvog lica smatrate abominacijom, ovo definitivno nije igra za vas. Ali, ako volite parkur, vezane skakućuće/kačeće/doskakujuće komboe, Journey to the Savage Planet biće igra koja će vam ispuniti prazninu za koju niste ni znali da je nosite u prsima. Terenska navigacija, pored dobrih refleksa, zahteva i natprosečan osećaj snalaženja u 3D prostoru, kao i sposobnost za mentalno „povezivanje” problema i potencijalnih rešenja koja često nisu logična na prvi pogled.

Ukoliko ste pasionirani kolekcionar trica, kučina i ačivmenata, Journey to the Savage Planet u sebi sadrži materijala za više od deset sati igranja. Ačivmenti... Njih ćete imati samo u konzolnim verzijama igre, jer se Journey za PC prodaje samo na Epic Storeu koji, za razliku od Steama, još uvek ne podržava ačivmente. Cela saga oko Epica već ozbiljno počinje da nervira – podjednako su iritantni izdavači koji potpisuju ekskluzivne ugovore i Valve koji ne radi bukvalno ništa po pitanju obezbeđivanja boljih uslova na svojim digitalnim rafovima.