Bojan JOVANOVIĆ

1. mart 2020.

Retko koja platforma je ostavila toliki trag u industriji video igara kao Mega Man. Davne 1987. godine igra je bila prava revolucija, ne toliko mehanički, koliko strukturno – igrač je mogao sam da bira kojim redosledom će prelaziti nivoe. To je postavilo temelje onoga što sada uzimamo poprilično zdravo za gotovo u open world naslovima i sličnim igrama sa bezbroj sporednih zanimacija. Mega Man je dobio čak pedeset nastavaka za bukvalno svaku moguću konzolu, ali je u poslednjim godinama prisutan i na PC-u. Novim paketom Capcom je želeo da jedan ključni deo serijala približi publici koja se igra na aktuelnim platformama.

Iza kilometarskog naslova, koji ćemo u nastavku skratiti na Mega Man Legacy, krije se kolekcija od čak šest igara, to jest, dva mini-serijala iz prve decenije ovog veka. Originalno, ovo su bile igre razvijane za Nintendove prenosne konzole, a u komplikovanoj sagi Mega Mana smeštene stotinama godina nakon finalnog Mega Man X. Da se odmah razumemo, ovo nisu visokobudžetni remasteri kakve sada često viđamo, već čisto prepakovane igre za moderne platforme sa nekim finim dodacima, što za kolekcionare, što za sve one koji se prvi put susreću sa klasicima.

Mega Man Zero je bila velika prekretnica za serijal, jer je umesto dotadašnje forme uvela potpunu slobodu istraživanja. Klasični nivoi su i dalje tu, štaviše, okosnica su igre, sve sa kraljicama koje će vam zagorčavati život, ali su povezani u celinu sa mapom sveta. Tako se možete vraćati na sve što ste ranije obišli i često ćete dobijati misije koje blago menjaju floru i faunu da repeticija ne bi prebrzo dosadila. Međutim, već prvi sledeći nastavak je vratio tradicionalni format sa biranjem nivoa. Šteta. Iako su igre uvodile po neku novinu, često liče kao jaje jajetu, što je i po originalnom izlasku bila najveća kritika igrača. To ne znači da su bile dosadne, naprotiv, jer je taj dobro poznati utegnuti gameplay bio prisutan u svakoj od njih, a lepeza protivnika i dodatne opreme za Zeroa bila poprilično šarena.

Posle četiri igre, bilo je vreme da se pređe na novu generaciju, to jest, Mega Man ZX i ZX Advent. Duplo kraći serijal (samo dve igre) originalno je izašao za Nintendo DS i vratio nahvaljenu otvorenu strukturu, sa tonom sporednih misija i raznim zanimacijama koje možete otključati. Radnja se odvija još dvesta godina u budućnosti, ovoga puta sa još većim naglaskom na priču i međuljudske odnose u družini pobunjenika protiv robota. Sa gameplay strane stvari su zanimljivije, pa je potpuno „napunjena” pucaljka sada sposobna da ispali još jedan spiralni projektil, što je korisno u boss deonicama. Advent je najkomplikovanija igra u paketu, sa stotinak stvari za otključavanje, podešavanjem težine, mini igrama, čak i replikom originalne igre Mega Man.

Sve ove igre pristojno su odolele zubu vremena, ali Capcom ipak nije sedeo skrštenih ruku i osim zaokruživanja paketa šarenim menijima, zapravo je i nešto dodatno utegao. Igre iz serijala ZX u uglu prikazuju drugi ekran (donji ekran konzole Nintendo DS), a umesto pipkanja ekrana olovčicom koristićete desnu palicu kontrolera. Kako su ovo ipak Mega Man igre i redovno surovo teške, ubačen je Casual Scenario Mode sa kojim padanje u provalije ne ispisuje više Game Over. Tu je i auto-save opcija kojom nivoi dobijaju pozicije gde se napredak snima i tako igrač manje čupa kosu kada ponavlja jedan te isti fajt. Za ljubitelje nadmetanja tu je Z Chaser, svojevrsni speedrun režim igre. Produkcijski, sasvim pristojno – zvuk je remasterovan, tu je i nekoliko grafičkih filtera, a prisutna je i galerija kroz koju ćete se upoznati sa istorijatom i brojnim likovima, kao i muzikom. Što se kontrola tiče, gamepad je obavezan u PC verziji, čisto zbog manje patnje sa upravljanjem likovima.

Za razliku od prethodnih, ova Mega Man kolekcija je mnogo više okrenuta nostalgičarima i kolekcionarima koji žele baš sve na jednom mestu. Igre same po sebi nisu loše, ali gomila nastavaka je učinila svoje i možda bi bilo bolje da su ponuđene odvojeno. I pored toga, sasvim solidan paket ako obožavate Mega Man ili vam samo nedostaje malo „Nintendo hard” igara.