Dok ostaci studija Telltale polako postaju pepeo, ljubitelji njihovog serijala igara The Walking Dead tiho lamentuju nad sudbom kletom priče o Klementini i veoma dobroj adaptaciji stripova. Adaptaciji koja je, za određene igrače, bila previše spora i možda joj je nedostajalo eksplozivnosti. The Walking Dead smo videli i kao igru koju je Activision nesrećno sklepao, pokušavajući da profitira na popularnosti televizijske serije, a sada imamo kombinaciju ta dva - akcionu igru koja prati „TWD” stripove.

Svako poređenje ovog naslova sa Left 4 Dead je neminovno. Uostalom, Overkillova igra je kooperativno tamanjenje zombija za četiri igrača, baš kao i slavni predložak. Kako je ipak u pitanju The Walking Dead, pored nekoliko vrsta zombija (kreativne slobode) probleme će vam zadavati i „Familija”, odmetnička armija preživelih sa kojom ćete tokom velikog broja misija ratovati za teritoriju, hranu, struju i ostale potrepštine. Dok su zombiji opasni samo kada vam priđu i opkole vas, ljudi su ozbiljan problem sa daljine, tako da je barem malo osvežena dobro poznata formula, a istovremeno u radnju utkani i međuljudski sukobi koji su lajtmotiv stripa i serije. Sem toga, povezanost sa stripovima je vrlo tanka, jer su igrivi likovi potpuno novi, dizajnirani za potrebe igre, te ukoliko niste fanatični ljubitelj TWD-a, verovatnoća je da nećete poskakivati za svaku sitnu referencu.

Za razliku od većine zombi igara, ovde nećete samo pokušavati da bezumno pokosite hordu, štaviše, često ćete aktivno izbegavati svaki konflikt. Veliki naglasak je na šunjanju i pravljenju što manje buke, inače će se na vas obrušiti gotovo beskrajni talasi očnjaka. Čudno je što, u igri u kojoj arsenal vatrenog oružja broji desetine različitih primeraka, bivate uglavnom obeshrabreni da ih koristite, ali to i te kako ima smisla sa tematske strane. Ostaje vam, dakle, da seckate hodajuće mrtvace, barem dok se ne setite da ponesete samostrel, ili otključate prigušivače za veće kalibre. Nemrtvi padaju posle jednog dobrog udarca ili par brzih, a prilazak s leđa otvara priliku za instant odšrafljivanje glave. Poprilično standardan stealth sistem, bez naročitih inovacija, a ne pomaže ni to što je korišćenje hladnog oružja poprilično repetitivno i bez naročite dubine.

Sve te lepe ideje bi imale još i nekakvu poentu da igra ne pokušava samoj sebi da kontrira. Podizanje nivoa buke rafalom ima svakog smisla, ali umesto da vremenom splasne ta zombi horda, ispada kao da vas je čuo svaki nemrtvi na čitavom kontinentu. Mnogo čudnije je što se u ovo ne računa podosta drugih stvari. Lupanje mačete o meso, kosti, ili metalnu ogradu, dok pritom vaš lik grlato „pozdravlja” bližu i širu familiju zombija kog trenutno tranžira uopšte ne utiče na nivo buke. Isto važi i za urlanje kada god neko od likova repetira vatreno oružje. Na stranu što će vam ubiti imerziju, ovo nema smisla ni sa mehaničke strane i zbunjuje već poprilično pogubljenog igrača u početnim satima. Još gori krivac su brojne nasumične zamke razasute po nivoima, od konzervi na kanapu do Molotovljevih koktela koji vas okupaju ako zapnete za uže. Teško ih je primetiti i izbeći, često njihove pozicije nemaju nikakvog smisla i one koje ne služe čistom pravljenju buke mogu dobrano da vas osakate. Ako ništa, barem i zombiji mogu da jednako nadrljaju, pa ih možete okrenuti u svoju korist. Naravno, ovo takođe znači i da ćete verovatno želeti da izbegavate da igrate sa potpunim strancima, jer otvara priliku nasumičnom trolu da ospe rafal i ostavi vas da se batrgate u bedi dok zombiji „sipaju” sa svih strana.

Ružnih strana ove igre, nažalost, ima još. Iako mi nismo naišli na bagove i rupe zbog kojih se propada sa mape, učitavanje i povezivanje igrača je kriminalno loše. Neretko se dešavalo da igra ne nađe nikoga i da tek po pokretanju misije dobijemo saigrače, a čak ni tada da nas ne bude četvoro koliko je optimalno za igranje. Botovi ne postoje, a težina je balansirana isključivo za kompletnu ekipu, tako da zaboravite na soliranje, ili eventualno igranje u paru. Magična četvorka mora da postoji, inače vas očekuje čisti pakao. Kako su učitavanja stravično duga, nekada i po nekoliko minuta, glavobolja se samo množi sa brojem novih faktora. Pritom se apsolutno sve učitava - mapa, lobi ekran, misije, čak i glavni hub igre. Poslednje je posebno komično, jer je u pitanju velika zona na kojoj nemate mnogo toga da radite (primopredaja misija, uglavnom), a igra će pritom prvo pokušati da vam nađe ekipu pre nego što joj kvrcne u jedinicama i nulama da za time nema potrebe jer u hub ulazite isključivo individualno. Zašto uopšte ovo postoji kada je već napravljena mapa sa nekoliko menija ostavlja u rebusu svakoga ko je do sada isprobao igru.

Blagi RPG sistem je prisutan kako za vašeg odabranog lika, tako i za samu koloniju, pa ćete skupljati i otključavati trista čuda, od sitnih bonusa, do novih sposobnosti. Istim tempom vam se otvara i velika mapa igre, sa misijama koje lagano odmotavaju tanku pričicu i vremenski ograničenim sporednim ekskurzijama kada vam zafale resursi. Vraćaćete se na već završene misije kako da povremeno grindujete resurse, tako i da otvorite alternativne rute kada nabavite određene alate. Igra koristi i power sistem kao u Destiny, što znači da za kasnije misije morate imati i veoma dobru opremu, tako da grind ne gine.

Da su bili u pitanju prvi utisci iz neke rane bete ili early access verzije, rekli bismo da Overkillov pokušaj Walking Dead FPS-a ima potencijala. Kako je ipak u pitanju proizvod koji se prodaje po punoj ceni, od nas tek „na mišiće” dobija prolaznu ocenu.