Budući da je osnovna odlika VR igara imerzivnost, to jest mogućnost potpunog uživljavanja u svet igre, ima li boljeg žanra da ova tehnologija zaista dođe do izražaja od horora? Naime, jedna je stvar čitati dobru knjigu gde je ta atmosfera dočarana samo rečima, druga gledati neki spooky film gde uz to imamo i muziku, zvučne efekte i sliku, a sasvim nešto novo kad smo i zaista u prvom licu, u koži junaka kome se strašni ili uzbudljivi događaji i stvarno odvijaju pred nosom.

Da stvar bude zgodnija i uverljivija, u koži ste lika koji pati od amnezije (vi birate da li ste ženskog ili muškog roda) i igru počinjete usred srede, na jednom od tretmana za oporavak u ludnici pedesetih godina prošlog veka. Potpuno zbunjeni, jer ni vi ni vaš lik ne znate gde ste i zašto, uznemireni zbog svih tih faca koje vam se unose u lice i postavljaju besmislena pitanja, postepeno ćete početi da bauljate, govorite i otkrivate jezivi svet ove igre.

S obzirom na VR tehnologiju, to podrazumeva da ćete i zaista učiti da se krećete i komunicirate u svetu ove jezive bolnice. Kretanje putem gamepada i nije tako loše, međutim traži navikavanje i vrlo je moguće da ćete u početku osećati mučninu ili vrtoglavicu dok se malo ne naviknete, ali zato teče sasvim glatko. Manipulacija predmetima je zato mnogo lošija (moguće je da je na motion kontrolerima nešto lakša, ali je zato kretanje onda teže, pa vi birajte šta vam bolje paše) i često je vrlo neprecizna, pogotovo u drugom delu igre gde u jednoj ruci neprestano držite i baterijsku lampu, pa očekujte povremeno zaglavljivanje, frustrirajuće metode pokušaja i promašaja na mestima gde nije dovoljno jasno šta treba da se radi, pa čak i za priču sudbinske greške.

Igra je inače daleki prequel horora Until Dawn, tako da će oni koji su ga igrali od početka biti unekoliko pripremljeni za dalje događaje, međutim to nikako ne smanjuje uzbudljivost igre. Ma koliko već korišćeno, okruženje ludnice tog perioda već samo po sebi budi jezu, a Inpatient savršeno koristi sve arhetipe žanra da produbi atmosferu. Od amnezije, preko gotski mračnog spleta hodnika, misteriozne cimerke/cimera (zavisi od pola vašeg lika), niza neobjašnjivih događaja i noćnih mora zbog kojih posle nekog vremena više niste sigurni šta je stvarnost, a šta san i da li ste možda i zaista poludeli, pa do vrlo grafički krvavih scena od kojih se ledi krv u žilama... U prvom delu, igra se više oslanja na psihološki zaplet, dijaloge, teskobu... Kad smo kod dijaloga, ponuđena je mogućnost kontrole govorom koja vam omogućava da se stvarno udubite u svet igre jer sve vreme imate utisak kao da likovi razgovaraju stvarno s vama, a ne s vašim likom. Zatim vi i vaša cimerka ostajete zaključani i zaboravljeni u sobi, tako da glad, prljavština i užasni zvuci produbljuju osećaj strave, pogotovo što se dizajn iz dana u dan menja tako da dočara sve dublje propadanje... i okoline i likova... Konačno, drugi deo igre pretvara se u klasično lutanje, istraživanje i traženje izlaza iz bolnice. Iako objektivno dinamičniji i uzbudljiviji, taj deo donekle gubi psihološku dimenziju i teskobu prvog dela, ponajviše zbog pomenutih nezgrapnih kontrola i zaglavljivanja, što kvari potpuno uživljavanje.

Tokom istraživanja možete naići na razne manje ili više skrivene predmete koji izazivaju fleš-bekove koji bi trebalo da vam otkrivaju deo po deo priče. Ovde dolazi do svojevrsnog paradoksa u gejmpleju. Naime, ako se zaista uživite u igru, želećete samo da trčite dalje i da što pre pobegnete s tog užasnog mesta, pogotovo s nekih stvarno jezivih lokacija, a ne da zavirujete u uglove i preturate u potrazi za okidačima memorije. Naravno, sve je to i zamišljeno tako pre svega da biste se igri vraćali više puta, budući da je ona sama po sebi vrlo kratka (svega 2-3 sata gejmpleja), jer čak ni ako ste istraživačkog duha, verovatno u prvom prolasku nećete otkriti i povezati sve delove slagalice, međutim, postoji još jedan, daleko jači razlog da bar jednom ponovite igranje. Naime, Inpatient koristi sistem takozvanog Butterfly efekta, to jest svaka vaša odluka (kao zamah krila leptira) menja dalji tok radnje. Shodno tome, koliko sam otprilike uspela da pohvatam, igra ima barem 5-6 različitih krajeva, verovatno i više, a i sâm tok se na više mesta grana na različite strane. I to nisu samo naizgled bitne odluke, već i sitnice tipa na koju ste stranu skrenuli tokom neke noćne more, koju ste opciju u nekom naizgled nevažnom dijalogu izabrali... Zato smo pomenuli da kontrole mogu da utiču i na sudbonosne stvari u priči jer već jednostavan pritisak na pogrešno dugme u liftu može umnogome da vam promeni ceo dalji doživljaj.

Sve je to u suštini odlično osmišljeno, atmosferično, jezovito i uzbudljivo, uz prelepu grafiku i stvarno užasavajuće zvučne efekte (na primer, osećaj kad treba da prođete kroz prostoriju prepunu buba... neprocenjivo...), međutim, na kraju sve nekako ostavlja pomalo nedorečen osećaj. Možda bi trebalo odigrati barem 4-5 različitih tokova priče da bi se sve složilo kako treba i shvatili svi detalji, ali čak i tako, ovi krajevi koje sam videla, nekako su mi suviše mlaki i neoriginalni u odnosu na potencijal priče. Pogotovo ako ste gledali 2. sezonu „American Horror Storyja” - jednostavno će vam suviše toga delovati kao već viđeno. Uz frustrirajuće kontrole i mučninu usled kretanja, ne verujem da će mnogo igrača želeti da ponovi celo to iskustvo više od jednom, eventualno dvaput.

Teško je na kraju dati neki konačan sud. The Inpatient je definitivno jedna od igara s najboljom atmosferom i ukupnim dizajnom koje sam igrala, bar kad je reč o horor žanru. S druge strane, celokupno iskustvo na kraju ostaje nekako mlako. Igra je prekratka, a čak ni dva igranja neće vam biti dovoljna da upotpunite celokupan doživljaj. A svaka čast onima koji reše da odigraju sva moguća grananja i sve krajeve.