Kad neko pomisli na detektivske romane stare škole, neizostavno će mu na pamet prvo pasti dva velika imena: ser Artur Konan Dojl i Agata Kristi. Šerlok Holms i Herkul Poaro odavno su postali sinonimi za briljantne umove koje do dana današnjeg niko nije uspeo da nadmaši. Koji god od njih dvojice bio u pitanju, rešavanje novog slučaja u vidu digitalne avanture sigurno će izmamiti osmeh na lice svim ljubiteljima detektivskog žanra koji će uživati da se nađu u cipelama čuvenih detektiva.

Ovog puta u pitanju su (uvek besprekorno uglancane) cipele brkatog Belgijanca Poaroa, međutim, već od samog početka nećete moći da se oduprete utisku da igrate samo unekoliko drugačiju (i, moramo priznati, lošiju) verziju neke od ranijih igara o Šerloku Holmsu. Naime, ova igra prilično bezočno preuzima sve one najbolje detalje iz sjajnog Crimes and Punishments i nekih ranijih Frogwaresovih igara i samo ih uobličava u nešto drugačiju grafiku i novu priču. Budući da je Crimes bio fenomenalna igra, to samo po sebi ne bi bilo toliko loše, međutim, ovde su preuzeti elementi nekako više površni i manje imaju uticaja na celokupnu priču pa se onda postavlja pitanje zašto su onda uopšte i uzimani...

Igra je zasnovana na istoimenoj priči Agate Kristi u kojoj ubica nizom pisama direktno izaziva Poaroa da rešava ubistva, najavljujući ih po abecednom redu: prvo ubija gospođu Ašer u Andoveru, zatim prelazi na slovo B i tako dalje. Gameplay je standardni point & click sistem: idete s lokacije na lokaciju i tražite tragove, zanimljive detalje i predmete koji vam mogu biti od koristi. Kad god naiđete na nešto interesantno, kursor se pretvara u crvene naočare, tako da je teško promašiti bitne stvari pa taj deo igre i nije baš preterano izazovan. Međutim, pojedini predmeti predstavljaju zagonetke i tu ćete već morati malo da zagrejete vijuge. Neke zagonetke su logične i jednostavne, pogotovo u početku: slaganje i uklapanje elemenata, pronalaženje sličnosti, ali ih ima i prilično komplikovanih: delovi se mogu odšrafiti, drvene poluge klize u stranu, zupčanici se okreću, ponegde nedostaje ključić ili neki drugi deo zbog kog ćete morati da se vraćate... U suštini, ljubiteljima avantura malo toga će biti nepoznato, ali ponegde će se verovatno i malo preznojiti, mada više zbog složenosti i trajanja zagonetki nego zbog njihove objektivne težine.

Svaki lik u igri moguće je detaljno pregledati i ispitati (identična mehanika kao u pomenutim igrama o Šerloku, s tim što je u njima nekako delovalo kao da sve to ima više poente nego ovde): obično je potrebno uočiti neke karakteristične crte lica ili detalje na odeći, a to onda otključava nove teme razgovora. Razgovori su prilično zanimljivi, budući da svako pitanje možete postaviti na više načina, a cilj vam je da u najvećoj mogućoj meri pogodite kako bi pravi Poaro postavio baš to pitanje. „Poaroovske” ego poene dobijate i za gledanje u ogledalu i druge detalje koji navodno doprinose oživljavanju njegovog lika, ali čini se da oni nemaju nikakvog značaja za samu igru.

Kad skupite dovoljno dokaza i pretpostavki, tu je još jedan deo igre preuzet direktno iz Šerloka: imitacija rada „malih sivih ćelija”, tačnije povezivanje raznih stavki i elemenata koje ste sakupili u zaključke koji će, konačno, dovesti i do razrešenja zločina. Međutim, za razliku od Šerloka gde ste mogli da nastavite igru i sa pogrešnim zaključcima i, finalno, čak i uhapsite pogrešnog čoveka, ovde igra dopušta samo jedan, tačan rezultat, što pomalo stvara osećaj kao da vas vuče za nos.

Nekome ko je nedavno čitao Agatina „ABC ubistva” verovatno će igra vrlo brzo dosaditi jer je njena najjača strana upravo priča, a ako znate šta će se desiti, gubi se deo čari (iako je u igri ponešto i drugačije rešeno), a i igra će vam delovati prilično siromašno jer ne uspeva da prenese mnoge fine nijanse iz priče.

To je unekoliko nadoknađeno prelepim dizajnom: igru krasi stilizovan, pomalo stripovski crtež, s oštrim linijama i jasnim bojama, koji se savršeno uklapa uz ukupni ton priče i zaista prija oku. Lokacije su detaljne i verne, likovi ubedljivi, sve pojedinosti funkcionalne... i po tom pitanju zaista nema zamerki. Isto važi i za glasovnu glumu glavnih likova, međutim neki od sporednih zaista deluju otaljano...

S druge strane, kako igra odmiče, zagonetke postaju previše repetitivne i uhvatićete sebe kako pomišljate: „o, ne, evo još jedne kutije...”, i to ne zbog toga što su previše teške, već što njihovo rešavanje suviše traje, a imate osećaj kao da vas odvlače od toka priče umesto da mu doprinose.

Da ne bude zabune, ABC Murders je pre svega jedna lagana avanturica s fantastičnom pričom koja će sigurno prijati svakom ljubitelju žanra, međutim, postavlja se pitanje zašto su toliki elementi igre „pokupljeni” iz igara o Šerloku, a onda nije iskorišćen njihov puni potencijal. Nema otvorenosti priče ni onih finih, suptilnih momenata od kojih se čoveku nasmeši brk... Ovo je vrlo dobra igra, ali nemoguće je oteti se utisku da je uz malo više truda mogla biti i fantastična...