Revitalizacija klasičnih grid-based RPG igara je svakako pozitivna stvar, ali su pojedini primerci morali da ostanu u naftalinu. The Quest je izvorno pravljen za drevne Pocket PC i Palm OS mobilne platforme gde je doživeo multimilion nastavaka, da bi se naknadno raširio i na iOS, a zatim, nekoliko svetlosnih godina kasnije, poput ogavnog chestburstera impregnirao i u PC. Priča predstavljena izlomljenim engleskim je standardna fantasy tirada o neustrašivom heroju koji je jedini u stanju da pobedi (u početku) neidentifikovano zlo, spašava decu po snegu i ledu, gasi šumske požare i diže gradove na vodi (a istovremeno je toliko svilen da ne može da pregazi najobičniji potočić). Nije moglo da ispadne dosadnije.

Pored pet rasa i šest klasa koje su oličenje milijardu puta prežvakanih klišea, u znaku tolerancije i političke korektnosti (verovatno i aljkavosti autora igre) biće vam dostupni i muški i ženski portreti bez obzira na pol koji ste dodelili svom liku. Po prirodi stvari, kretanje se vrši u četiri pravca, polje po polje, ali svaki prelaz sa jednog polja na drugo rezultuje pauzom od čitave sekunde. Zvučni efekti kao da su izvučeni iz honkonških akcionih filmova, a malo je reći da bi se pred grafikom The Questa prevrnuo želudac i pećinskim ljudima.

Sve kuće i sva vrata izgledaju isto, pa se questovi pretvaraju u traženje igle u plastu sena. Ako ništa drugo, makar je socijalna struktura The Questa zasnovana na jednakosti jer i običan seljak i lord žive u identičnoj prokletoj kolibi. Meštani likom podsećaju na mutiranog Pitera Dinklidža, kreću se u dva frejma animacije i liče jedan na drugog kao jaje jajetu ostavljajući utisak šetnje kroz selo „Galaktikinih” sajlonaca. Očekujte momentalnu smrt čim kročite van početnog sela jer vas i najjadniji protivnik obara jednim mrkim pogledom. Poruka koja iz ovoga može da se izvuče je da ste osuđeni na večni boravak u selu jer vam iz njega nema bežanja, kao što reče Br. 2 u „Zatočeniku”. Od protivnika sreću se standardni goblini, gobleni, orci, lopovi svih veličina i oblika, zrikave archerke koje i pored tog invaliditeta nepogrešivo pogađaju metu tj. vas, werebats... Čekaj, šta? Slepomišodlaci?!

Koliko je sve u ovom bednom izgovoru za igru nabacano i nepovezano svedoči i trenutak ulaska mog lika u grad sa toljagom u jednoj i nožekanjom u drugoj ruci, pri čemu me je stražar, inače pljunuti Sulejman Veličanstveni, pozdravio uz komentar „Lepo je videti tako dobre i poštene ljude, uđi slobodno!” Ne dajte se prevariti maksimalno pozitivnom utiscima koji mogu da se nađu na netu, u pitanju je zavera iluminata. Jedini zaključak u formi pitanja koji proizilazi iz kratkog, ali bolnog iskustva stečenog uz The Quest glasi - zašto bi se iko pored živog Grimrocka zamajavao sa ovim?