Kada je Gearbox pre tri godine za relativno male kupio prava na Homeworld IP od bankrotiranog THQ-a, zlokobni jezici su tvrdili da će na njima sedeti kao kvočka i čekati neka bolja vremena radi preprodaje. Ko bi pri zdravoj svesti, pitaše se, u ovoj krizi ideja i identiteta uložio pare u razvoj real-time strategije, žanra čiju potpunu kliničku smrt sprečava samo Blizzard Entertainment sa svojim StarCraftom II? Da neće možda da naprave pucačinu u Homeworld univerzumu? Možda epizodnu avanturu u stilu Telltalea? Oh zar ništa sveto nije?

Sve te glupe sumnje Gearbox je razbucao jednim epohalnim potezom. Remasterizovane verzije Homeworlda i Homeworlda 2, sa umivenom grafikom i interfejsom, dokazale su da drevni originali nisu izgubili ni molekul atraktivnosti bez obzira na činjenicu da je ukus igračke publike pretrpeo petnaest godina turbulentne evolucije. U stilu entuzijastičnog voditelja iz sedamdesetih koji se sprema da najavi blok Sedmorice mladih, Gearbox je kolektivno uskliknuo da to nije sve i publici zagrejanoj remaster koskom najavio masnu krmenadlu za vrlo blisku budućnost.

Homeworld: Deserts of Kharak... Nova originalna igra u Homeworld univerzumu, za koju je kao pod-izvođač angažovan studio Blackbird Interactive, sastavljen od autora prvog Homeworlda! Deserts of Kharak je zamišljen kao prolog za sve što se kasnije desilo u Homeworld serijalu: igra je bazirana na otkriću artefakta u dubokoj pustinji, koji je zavađenim i podeljenim Kushanima dokazao da Kharak nije njihova matična planeta, već da korene njihovog naroda valja tražiti u dalekom svemiru. „Jedna reč, starija od svih klanova... Hiigara... Homeworld”. Potragu za anomalijom detektovanom iz orbite vodi kith (klan) S’Jet, predstavnik koalicije civilizovanog severa, dok verski fanatici pustinje, Gaalsieni, žele da spreče blasfemiju kopanja po svetim relikvijama od strane uzurpatora koji ne poštuju tradiciju i plotuju putovanje u svemir, akt koji vera strogo zabranjuje.

Eto podloge za šorku na nepreglednim peščanim dinama planete Kharak, uobličenu u kampanju koja se sastoji od trinaest masivnih misija. Da li Homeworld može da bude površinska real-time strategija? Da li se specifično Homeworld iskustvo gubi bez slobode kretanja u trodimenzionalnom okruženju otvorenog svemira? Po mom mišljenju, ne gubi se mnogo toga, jer je odsustvo treće dimenzije kompenzovano terenskim neravninama koje bitkama daju taktički sloj koji svemir ne može da pruži.

Ostatak gameplay elemenata je veran tradiciji. I ovde imamo „mamabrod”, gigantski pustinjski nosač/fabriku koji predstavlja srce sistema, resurse koje valja skupljati radi izgradnje oružanih snaga i borbena pravila koja svakoj jedinici daju protivtežu u drugoj. Prva krupna novina tiče se činjenice da nosač nije bespomoćan kao mothership iz svemirskih Homeworldova, već da sasvim fino može da se odbrani čak i od prilično snažnog napada. Manipulacija njegovim sistemima kroz distribuciju energije na oklop, popravke, odbrambene sisteme i osmatranje pomaže fleksibilnosti nosača, kojim se može manevrisati i koristiti ga kao moćnu odbrambenu instalaciju na strateškoj tački (recimo, lokaciji na kojoj vaše radilice skupljaju resurse).

Svaki RTS ima kampanju u kojoj se nove jedinice progresivno otključavaju napredovanjem u misijama, što je slučaj i ovde. Gradacija arsenala počinje od lakih bagija, nastavlja se težim i specijalizovanim oklopnim vozilima, a vrlo brzo dobijate priliku i za proizvodnju jurišne i bombarderske avijacije, koja je rešena na nešto drugačiji i nadasve realniji način u odnosu na ranije nastavke Homeworlda. Umesto da konstantno zuje oko mamabroda, letelice stoje u hangarima i čekaju da im definišete cilj, nakon čega počinje proces uzletanja, letenja do cilja, raketiranja/bombardovanja i povratak na nosač radi popravke i popune municije. S obzirom na to da su letelice u proseku efikasnije i ubojitije od kopnenih jedinica, sporost realnih carrier operacija ih sprečava da budu totalno OP. Protivnik nije naročito inteligentan, ali masovni i agresivni karakter njegovih snaga maskira činjenicu da je AI u igri prilično rudimentaran. Misije nisu naročito teške, ali su izuzetno atmosferične, bogate dijalozima, loreom i velikim brojem skriptovanih sekvenci. Između njih vas čekaju odlično urađene filmske sekvence sa jedinstvenim artističkim stilom koji kombinuje estetiku ulja na platnu sa scenama urađenim u engineu igre. Uopšte, grafika je zaista prvoklasna u svakom pogledu, uz hardversku zahtevnost koja je sasvim razumna. Isti ili veći nivo hvalospeva zaslužuje fenomenalna muzika, koju je radio čovek (Paul Ruskay) odgovoran za neponovljivi, epohalni skor prvog Homeworlda.

Kada kompletirate kampanju, kao opcije vam ostaju multiplayer i skirmish. U trenutku pisanja ovog teksta, multiplayer nije igralo mnogo ljudi (valjda su svi bili zauzeti prelaskom kampanje), ali sam ipak uspeo da nabodem nekoliko dobrih partija u kasnim večernjim satima. Ova komponenta igre, na žalost, nije zamišljena kao primarna aktivnost, o čemu svedoče minimalni broj mapa i modova koje je moguće igrati. Takođe, jedinice zavađenih strana nisu dovoljno različite da bi dinamika multiplayera bila na nivou koji duže zadržava pažnju. Kompetetivnu RTS multiplayer scenu odavno je asimilovao Blizzard Entertainment, te razni Gearboxi ili bilo ko drugi tu nemaju šta da traže.