Ukoliko godinu dana igranja Elite Dangerous nije zadovoljilo vašu glad za međuzvezdanom akcijom, strpite se još koji mesec i zaigrajte kompletnu verziju Star Citiz... Ha-ha-ha, i meni je smešno kad to izgovorim naglas: nadam se samo da će Robertsovo svetsko čudo biti završeno do kraja ove nesrećne decenije. Svakom intrepidnom istraživaču svemira koji ne želi da bude šamaran i tučen u EVE Online ostaje samo Elita, koja je nedavno obogaćena dodatnim sadržajem koji se plaća. Teorijski, takav junoša ima i bednu alternativu u X Rebirth, za koji čujem da je nakon dve godine paklenog pečovanja doveden u igrivu formu. Mada, ko bi se realno baktao s tim smećem?

Elite Dangerous: Horizons je stand-alone ekspanzija za prošlogodišnji reboot Elite, zapravo, njena druga sezona koja se prodaje po punoj ceni od 54 evra. Ova prilično masna brojka donekle je kompenzovana činjenicom da Horizons ne traži da imate osnovnu igru (25% je jeftiniji ako je imate) i da obezbeđuje godinu dana besplatnih DLC paketa koji će dodatku „dati puni potencijal”. Ovo u prevodu znači da smo dobili poluprazan kostur koji će se lagano popunjavati mesom, što se neće dopasti svakome, a pogotovo ne fanovima koji već godinu dana čekaju da se u igri konačno nešto desi.

Osnovna novina koju donosi Horizons jeste mogućnost sletanja na planete i mesece koji nemaju atmosferu, rudarenje, borba, rešavanje ponekog questa i istraživanje na površini. Suborbitalni let i sletanje na nebeska tela s atmosferom za sada nisu implementirani, tako da je, između ostalog, površinska vizita Marsa i Zemlje nemoguća. Da bi sletanje na debela nebeska tijela bilo tehnički moguće i imalo smisla, brod morate da opremite sa dva dodatka, od kojih bi prvi, planetary approach suite, trebalo da se magično automatski materijalizuje u inventaru svakoga ko je pazario ekspanziju. Drugi deo je hangar za rovere koji možete instalirati u svakoj bolje opremljenoj stanici, žrtvujući jedan brodski slot srednje veličine.

Kupili ste hangar, selektovali goli mjesec u nekom zabačenom kutku galaksije, kresnuli Frame Shift Drive, uleteli u orbitalni režim, nekoliko minuta jezdili iznad površine, našli ravan krater, sleteli u njega i istovarili rover na površinu. I šta sad? Ako niste preuzeli neki specifični quest koji ima veze s isporukom robe u površinsku bazu ili outpost, možete samo da se vozikate, piljite u geološki radar i jezdite beživotnim dinama u potrazi za rudnim fragmentima. Teorijski, jurcanje po površini nebeskih tela kao poentu može da ima potragu za olupinama svemirskih brodova i istraživanje, mada su plodovi takve radoznalosti prilično retki. Doduše, nedavni pronalazak vanzemaljskih artefakata na površini planete Merope 5C privremeno je razbuktao istraživački impuls zajednice i inicirao masovnu potragu za drugim anomalijama sličnog tipa. Frontier Developments je odavno obećao da će vanzemaljci biti integralni deo igre, a da li će to biti slavni Thargoidi iz originala, ostaje da se vidi.

Rover (u igri za sada postoji samo jedan model) opremljen je i turelom s dva laka topa, tako da ga možete koristiti za napad na površinske instalacije. Osim ukoliko taj napad nije sastavni deo nekog antipiratskog questa, trenutno nema prevelike poente zapodevati kavgu s dronovima i turetima na površini planeta. Nedorađenost celog koncepta ogleda se i u velikom broju bagova vezanih za planetarne operacije, od kojih je ubedljivo najiritantniji onaj koji se tiče nestajanja vašeg broda nakon snimanja pozicije na površini i njenog kasnijeg učitavanja. Lek za to, kao i za propadanje u teksturu planete i druge tehničko-kataklizmičke probleme, jeste samouništenje rovera i subsekventna materijalizacija u brodskoj kabini, uz plaćanje penala u kreditima.

U narednih godinu dana Horizons bi trebalo da bude popunjen dodatnim sadržajem. Obećavaju nam crafting brodskih komponenti, što bi trebalo da da vetar u leđa rudarenju i jurcanju za retkim metalima i komponentama, kooperativno letenje u brodovima za više članova posade, veće klase brodova sa sopstvenim lovcima, mogućnost detaljnog prilagođavanja vašeg avatara u igri i druge lepe stvari. Kakva će biti dinamika i brzina tih novina, za sada nije poznato, tako da kupci Horizonsa praktično kupuju samo obećanje i mogućnost za sletanje na beživotna nebeska tela.

Osnovni problem s igrom i dalje je njena totalna depersonalizovanost i preveliki obim okruženja. Četiristo milijardi zvezda podrazumeva da igra nikada neće moći da ima smisleni multiplayer u kojem će interakcija s drugim igračima biti pravilo, a ne ekstremno redak izuzetak. Uveren sam da je pristup koji imaju autori Star Citizena, vezan za svođenje „navigabilnog” svemira na stotinak i kusur zvezdanih sistema, mnogo bolji u kontekstu takmičenja, druženja i multiplayer tenzije, mada svaka hvala mora da ostane obložena debelim slojem soli. Depersonalizovanost se, dakle, mora rešiti na drugi način, možda produbljivanjem frakcijske borbe za sektore (uvedene pečom za osnovnu igru), koja je solidno zamišljena, ali prilično posno implementirana.

Kao i osnovna igra, i Elite Dangerous: Horizons fino koristi činjenicu da praktično nema nikakvu konkurenciju u svetu modernih svemirskih trgovačko-borbenih simulacija. Dok stvari budu tako stajale, ekipa Frontier Developmentsa neće se previše lomiti da igru puni sadržajem koji gladni fanovi gnevno zahtevaju.