Insurgency je naslov koji cilja na Counter-Strike publiku željnu nove igre istog ili sličnog tipa, u kojoj važe ista ili malo stroža mehaničko-koncepcijska pravila za oružanu borbu. Ova hard-core multiplayer pucačina bez single-player komponente (osim kraćeg tutorijala) evoluirala je iz besplatnog Source engine moda koji u raznovrsnim formama egzistira već skoro sedam godina.

Insurgency je old skul igra u kojoj nema XP-a, permanentne progresije, otključavanja nove opreme, „kastomizacije” banera i sličnih stvari na kojima je Call of Duty izgradio imperiju. Nekima će ovo delovati odbojno i anahrono na isti način na koji progresija deluje odbojno i fenserski drugima. To je stvar ukusa i senzibiliteta, mada primećujemo ozbiljne tendencije ka hipsteraju kod igrača koji s prezirom s visine odbacuju sve multiplayer tendencije iz XXI veka. Skupljanje iskustva ubijanjem? Pfff, Peperidž farma se seća vremena kad je sama pomisao na to bila jeres...

Šest multiplayer modova i jedan kooperativni, dvanaest velikih mapa, sistem igračkih klasa s varijacijama u arsenalu, podrška za dedicated servere i mečeve za 32 igrača definišući su faktori Insurgencije. Većina modova bazirana je na kontroli teritorije, osvajanju hot-spotova ili njihovom uništavanju (ekvivalent CoD Dominationu, Demolitionu i drugim modovima), a tu je i klasičan VIP eskort mod u kojem je hot-spot pokretan, so to speak. Lajtmotivi igre su realnost i minimalizam, pogotovo u sferi HUD-a koji je praktično nepostojeći. U igri nema radarske mape, indikatora municije u okviru pa ni plutajućeg nišana: precizno nišanjenje moguće je samo dizanjem kundaka na rame i ciljanjem kroz mušicu, refleks ili 4X optički nišan. Krupan gameplay faktor je i uvek aktivna opcija za prijateljsku vatru, dopunjena lakim i brzim voting sistemom za uklanjanje team killer nubova. Indikator članova vašeg tima postaje aktivan tek na srednjim distancama, tako da je prepoznavanje uniforme i kontura ekstremno bitno za snajperiste i šutere na daljinu. „Kastomizacija” oružja vrši se u toku samog meča (poželjno, pre nego što počne fajt), investicijom defaultnih supply poena u dodatke za pucaljku (nišani, tip municije, rukohvati...) ili u manje dodataka, a jači oklop ili više bombi i slično. Bitan faktor je i težina opreme: deblji oklop i mitraljez, recimo, drastično će vam usporiti trčanje. Zanimljiv element je nešto što autori igre zovu „3D VOIP”: klasična glasovna komunikacija s članovima vašeg tima nije ograničena samo na jednu ekipu, već vas protivnik može čuti ako se domunđavate ili prepirete iza ugla pa vas častiti metkom u vugla. Kao i u pravom fajtu, šaputanje vam može spasti glavu. Uopšte, zvuk u igri je odličan, pogotovo ako imate dobar 5.1 sistem zvučnika ili ekvivalentne slušalice: HUD minimalizam i odsustvo mape podrazumevaju da je pucnjava dominantan element orijentacije ka akciji i lociranja protivnika. U većini modova respawn je mogućan samo na kraju runde ili nakon kompletiranja zadatka (osvajanje lokacije, recimo), što Insurgency čini igrom koja definitivno nije namenjena nestrpljivim igračima.

Faktor koji bode oči jeste grafika odnosno sada već ozbiljno prevaziđeni Source engine koji štrči zbog štrkljavih, neprirodnih animacija, uglastih elemenata prostornog dizajna i tekstura sa smešnim nivoom detalja. S druge strane, on obezbeđuje krajnje nisku hardversku zahtevnost i godinama peglani i optimizovani netcode što u izvesnoj meri kompenzuje grdni izgled. Stara seksistička izreka da su ružnije devojke bolje u krevetu primenljiva je i na multiplayer pucačine.

Još jedna dobra stvar u vezi sa igrom jeste brzina od klika na ikonu do ulaska u meč, koja će nekome ko se puši od gnjavaže Battlefield 4 učitavanja delovati blagotvorno. Klik i bam, bam, bam, za nekoliko sekundi odlični mečmejking vas baca na server i to je to. Pored brzine ulaska uporedive sa World of Tanks, krupan pozitivan faktor jeste i obilje igrača na serverima, kojih i radnim danima pre podne ima nekoliko hiljada: nijednom nam se nije desilo da izabrani mod nema aktivnih partija u koje se ne može upasti odmah.