Kada neki serijal doživi četrdeset nastavaka, fanovi postaju veoma strogi po pitanju „šta se sme, a šta ne sme” u svakoj sledećoj igri. Prvobitno dočekani zvižducima, Mercury Steam su osetili na svojoj koži kako izgleda stati hardcore fanovima na žulj kada su najavili potpuni rimejk Castlevanie. Međutim, više nego uspeli reboot dao im je polet za izradu nastavka i finala priče Lords of Shadow, ujedno i poslednje igre iz serijala Castlevania na kojoj će raditi.

Pošto je potamanio Gospodare senki, Gabriel Belmont je postao vampir i to, ni manje ni više, nego Drakula. Naime, po drevnom proročanstvu heroj koji ubije Gospodare senki postaje novi Princ tame (ne, nije u pitanju Ozi), a njegovi potomci ginuće pokušavajući da okončaju vladavinu terora. Izmoren, Drakula je pao u hiljadugodišnji san. Probuđen u 21. veku, Drakče otkriva da Sotona pokušava da izvrši novu invaziju na Zemlju, pomognut trima sledbenicima. Tu na scenu stupa Zobek (vreme ga očito nije dotaklo), spreman da glavnom junaku „pokloni” večni san probadanjem nekadašnjim Gabrielovim oružjem u zamenu za zaustavljanje pošasti iz pakla.

Odmah se da primetiti da je svet još mračniji od onog iz prve igre - oblak zelene hemikalije žitelje grada pretvara u mutante, demoni špartaju ulicama i zidinama gotskih zgrada. Živopisnu faunu zamenio je ništa manje raznovrstan bestijarijum karakondžula svih oblika i veličina. Pri tom, našeg antiheroja progone i pripadnici Bratstva svetlosti, ali i duhovi prošlosti - neretko će sretati duh svog sina Trevora (kasnije poznatog kao Alucard) i supruge Marije. Tama koju je, svojim preobraženjem u Drakulu, doneo u nekada mirni svet sada ga neumorno prati u vidu lokve guste krvi koja transformiše sve i svakoga ko se učini prijateljski nastrojenim, izvrćući stvarnost i poigravajući se umom napaćenog junaka. Nezavidna situacija u stilu „sam protiv svih” čini da će Drakuli biti potrebna sva pomoć, od pomenutih duhova porodice preko bleskastog Čupakabre do neočekivanih saveznika.

U osnovi, gameplay nije preterano promenjen, ali je pretrpeo nekoliko bitnih unapređenja. Pre svega kamera, koja je u prvoj igri bila iritantno ograničena, sada može da se slobodno okreće i retke su situacije gde zbog njenog lošeg pozicioniranja ne možete da vidite odakle vas neko napada. Svetlu i tamnu magiju zamenili su Void Sword i Chaos Claws. Aktiviraju se na isti način kao i u prvoj igri i troše svoje skale energije, ali donose i veliki broj novih poteza i magija te nisu puki reskin osnovnog biča s kojim počinjete igru. Pored poznatih bonusa (lečenje ili veći damage) stvaraju elementalne efekte leda i vatre tako da se mogu koristiti u borbama taktički, za kontrolisanje tempa, ali i u platformskim deonicama - na primer zamrzavanjem vodopada stvara se zid leda po kome možete da se verete. Dodatnu prednost u borbama pružiće razni artefakti koje ćete vremenom skupljati ili kupovati u Čupakabrinoj prodavnici.

Struktura igre pretrpela je najveću promenu - umesto podele na poglavlja i klasične nivoe, Lords of Shadow 2 dozvoljava slobodno lunjanje umesto striktnog praćenja utabane staze. Sve zone su povezane i putovaćete liftovima, portalima ili tunelima ispod grada. Ne očekujte, ipak, otvoreni svet poput onog iz Arkham Cityja jer ovde je, pre svega, naglasak na naraciji, mada bismo voleli da je olakšano putovanje do, recimo, prodavnice i challenge sobe. Novina su šunjalačke deonice u kojima do izražaja dolaze Drakuline moći - preobražavanje u čopor pacova, slanje šišmiša da ometaju stražara ili šunjanje u oblaku crvene magle funkcionišu vrlo intuitivno. Avanturistički nastrojenim igračima to će da omogući da istraže svaki kutak igre i nađu kristale za pojačavanje neke od Drakulinih moći. Stealth nivoi ujedno su i puzzle za sebe i samim tim je „smanjen doživljaj” sa standardnim glavolomkama. Susreti sa glavonjama nisu ništa manje česti u odnosu na prethodnu igru i pružiće neke od najupečatljivijih trenutaka igre (naš favorit je deonica sa Toymakerom kojoj prethodi simpatična mini-igra u vidu lutkarske predstave), ali čini se da ne pružaju progresivno veći izazov kao što bi se očekivalo te da će i neki od regularnih protivnika zadavati više glavobolja od unikatnog bossa.

Za razliku od prethodne igre koja je na PC stigla u vidu porta sa konzola (vrlo kvalitetnog doduše), LoS 2 je od starta spremana za PC i u prodaju je puštena istoga dana kada i konzolno izdanje. Pored kvalitetnije grafike, konačno je ponuđeno detaljno podešavanje prikaza umesto puke promene rezolucije i antialiasinga. Igra ne samo što izgleda sjajno već je i odlično optimizovana i radiće glatko na velikom broju konfiguracija pa čak i na laptopima. Učitavanja između deonica praktično nema, što je ogromno unapređenje u odnosu na prethodnu igru. Robert Karlajl i Patrik Stjuart ponavljaju uloge Gabriela/Drakule, to jest Zobeka, majstorski kao i uvek. Muzička pratnja svemu dodaje epski šmek, a orkestar čije partiture slušate navodno je najveći do sada korišćen za potrebe video-igara.

Drakulinu avanturu privešćete kraju za petnaestak do dvadeset sati, u zavisnosti od toga koliko ste ekspeditivni. Ukoliko se odlučite za još jedan prolaz dostupan je New Game+ ili prosto možete da se vrzmate po neistraženim delovima zamka u potrazi za svim kristalima. Priča je možda mogla da bude kraća, tačnije fokusiranija, jer se povremeno stvara osećaj da NPC-evi glavnog junaka tretiraju kao kurira pa sve deluje veštački rastegnuto. Ipak, Lords of Shadow 2 je bezrezervna preporuka za svakog ljubitelja hack’n’slash žanra i gotske fantastike.