Nakon Telltaleovog The Walking Deada nismo se u dogledno vreme nadali igri „sa zombijima”, pogotovo izdanku niklom u sandbox okruženju. Dead Island: Riptide je blago reći razočarenje - igra koja se, iako ima solidnu osnovu, spotiče o sopstvene udove već nakon nekoliko uvodnih ekrana. Zbog visoko podignute kvalitativne lestvice, kao i podatka da se radi o niskobudžetnom ostvarenju namenjenom isključivo Xbox Live komuni, State of Decay nismo dočekali sa previše entuzijazma. Umesto igre koja je po svim parametrima trebalo da bude još jedan neuspeo derivat survival horor žanra, dobili smo open world okruženje, zanimljivu priču i likove, te avanturu koja će vam ostati u pamćenju dugo nakon što se izborite sa infestacijom zombija.

Sve kreće krajnje uobičajeno. Vraćate se s izleta i zaprepašćeni ste stanjem u kojem nalazite vikend naselje. Mrtvaci šetaju naokolo, oni kojima srce još kuca uglavnom su zanemoćali i bolesni, glava se na ramenima gubi i za preki pogled preko ramena... Uz pomoć najboljeg druga i preživelih koje otimate iz kandži raspadnutih nekako se dovlačite do lokalnog društvanceta koje je shelter potražilo u sreskoj crkvi. Shvatate da je đavo odneo šalu i da se s „gutačima mozga” nećete baš tako lako obračunati...

State of Decay nije klasična igra iz žanra. Osim sveta koji se ponaša kao da je živ i prilagođava se vašim akcijama i delovanjima, cilj nije da se ide s lokacije na lokaciju i obezglavljuju horde „šetača” do iznemoglosti. Ovde toliko toga ima da se radi da se sadržaja ne bi postideli ni autori Grand Theft Auta. Štaviše, većina akcije ne zavisi od vašeg ukusa, već se mora obavljati iz potrebe - kako bi preživeli u igri i dočekali svanuće još jednog dana. Prava je šteta što vas igra ne uči zakonitostima i što ćete mnoge stvari otkriti tek kada bude kasno, ali uvek možete da krenete ispočetka.

Kao što smo već rekli, glavni lik (vi) postaje deo komune preživelih. Kao takav zaduženi ste za dobrobit svih, što znači da morate ići u „nabavke” lekova, hrane, municije, naoružanja, goriva... Što više doprinosite zajednici to vam brže raste rejting koji se, potom, „trampi” za sadržaj zajedničkog ormarića sa zalihama. Iz njega možete da uzimate painkillere, energetska pića, oružje i slične potrepštine. Sve što nađete u svetu koji vas okružuje je potrošno, od oružja koje se kvari (mislimo na hladno oružje), preko municije koja se troši, pa do vašeg healtha i umora koji se generiše jurcanjem po mapi i preduzimanjem akcija. S ostalim članovima komune možete da pričate, da rešavate njihove probleme (obično tako što ih odvedete u „lov” na hordu zombija koja se krije u obližnjem šumarku), pa čak i da postanete prijatelji. U tom slučaju, u bilo kom trenutku nekog od njih možete da zamolite da vas zameni dok vi na miru vidate rane i prikupljate energiju za novi dan. Naravno, vođenje prijatelja je opet na vama, ali tu na scenu stupaju RPG elementi. Svaki karakter ima različite sposobnosti, oružja koja voli/ume da koristi i naročite sklonosti. Performanse im se boostuju trčanjem, razbijanjem zombijevaca, vožnjom, puškaranjem i slično. Napredak je automatski, u smislu da nemate mogućnost svojeručnog raspoređivanja zavređenih iskustvenih poena, ali je svakog lika jednostavno moguće usmeriti pravcem kojim želite da ide. Sad sledi najveći šok. Ako zaginete u igri lik koji ste vodili je kaputt for good, čak i „mreža” njegovih prijatelja. To znači da izraz stealth i oprezno igranje ovde dobija sasvim novo značenje - gotovo da ćete se prema vođenom liku odnositi kao prema sebi samom.

U naročitim prilikama bićete prinuđeni da iz baze pozovete pomoć ili „trkače” koji će rančeve na leđima napuniti goodiesima koje ste našli u nekoj kući, restoranu, skladištu, benzinskoj pumpi... Svaka oblast na mapi sadrži takozvane uzvišene tačke (observation pointe) s kojih okoliš možete posmatrati kroz dvogled i pratiti dešavanja na terenu, te otkrivati moguće lokacije s namirnicama. Komuna mora da se hrani, mora da se leči, a ne bi bilo loše da može da se bavi izradom eksplozivnih naprava, zdrave hrane ili opravkom prevoznih sredstava. Ukoliko prikupite dovoljno građevinskog materijala baza može da se proširi i nadogradi dodatnim sadržajima: sobama, baštom, radionicom, garažom... Možete da gradite i outposte, pa čak i da bazu premestite na potpuno novu lokaciju i harvestovanje resursa počnete sa potpuno novog mesta.

Posebna pažnja posvećena je priči i sve do samog kraja nećete moći da razlučite šta je krajnji cilj (osim pukog preživljavanja, naravno). Misije su vešto maskirane tako da često ne prepoznajete side od main questova, čak ne razaznajete šta su okidači za odmotavanje glavne priče. To je dobra stvar jer vas radnja konstantno drži u neizvesnosti, a nama se nijednom nije desilo da tokom igranja zapnemo i ne znamo šta nam je činiti dalje.

Igru pokreće CryEngine 3 i nije nešto preterano lepa za oko. Postoje deonice koje su izuzetno modelovane, ali i one gde je nedostatak detalja i te kako vidljiv. Ni likovi nisu nešto preterano lepuškasti i dobro bi im došao veći dijapazon pokreta, ali je mnogo važnije to da kamera radi odlično i da se sve akcije zbog toga s lakoćom obavljaju. Tu je i potpun voiceover pa igra mora da se svrsta u red iznadprosečnih u tehničkom departmentu.

State of Decay stidljivo je najavljen na oficijelnom sajtu i za PC. Kada će igra ugledati svetlost dana još niko ne zna. Bila bi prava šteta da u ovom izuzetnom ostvarenju mogu da uživaju samo „kutijaši”.