Pride of Nations je AGEOD-ov (Rise of Prussia, Revolution: Under Siege...) odgovor na Paradoxovu Victoriju. Megakompleksna strategija koja kombinuje ratovanje, industriju, kolonizaciju i diplomatiju smeštena je u period 1850-1920 i bazirana je na simultanom turn-based sistemu koji je prava retkost u današnje vreme.

Za razliku od Victorije I i II (i serijala Europa Universalis i Hearts of Iron), PoN vam ne daje neograničen izbor nacija koje možete voditi putem slave ili ruine. Moguće je igrati kao jedna od osam velikih sila (Amerika, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Japan, Rusija, Austrougarska i Italija) što, prema rečima autora, „sprečava rasplinjavanje”. Hmmm.

Cilj igre je da 31. decembra imate više prestiž poena od ostalih imperija, čime partiju rešavate u svoju korist. Svaki potez traje dve nedelje, što podrazumeva 1680 poteza u grand kampanji, a to u korelaciji sa stvarima na koje morate obratiti pažnju tokom svakog od njih podrazumeva jedan lep godišnji odmor. Interfejs igre je identičan prethodnim AGEOD igrama, uz ekonomsko/kolonijalne modifikatore koji funkcionišu kao shift za komandni bar u donjem delu ekrana.

Pored američke kampanje, preview verzija PoN donela je rusko-japanski rat, uskofokusirani scenario koji je pošteđen diplomatije, resursa i ekonomije, i u celosti je posvećen kratkom ratu koji je uvrstio Japan u društvo velikih sila 20. veka.

Pride of Nations je, bez dileme, najambicioznija strategija koju smo videli ove godine. Broj elemenata koje vaš računar krcka ispod haube enorman je, što se odražava na sporost odmotavanja poteza i stabilnost igre. Konstatno ubijanje mašine u pola poteza, rovarenje po HDD-u kao da 4 GB RAM-a nije dovoljno i slični antiksi motivisali su nas da na neko vreme dignemo ruke od beta verzije.