Svakom pravom ljubitelju video igara suze nostalgije jedna drugu stižu kad se pomenu avanture simaptičnog Ejba, započete još daleke 1997. godine. Pod dirigentskom palicom supertalentovanog Lorna Leninga tada je začet Oddworld Inhabitants, petodelna saga zamišljena tako da svaka sledeća igra bude avantura (odiseja) potpuno novog junaka. Plan je naglo suspendovan usled velike popularnosti simpatičnog protagoniste, tako da je pokrenuta izrada direktnog nastavka. Nakon toga, mimo igračke populacije na PC-u, na konzolama su u razmaku od četiri godine osvanuli Munch’s Oddysee, kao i Stranger’s Wrath, još jedan spin-off. Dok se punom parom kuvaju nove Oddworld igre, autori su minulu prazničnu sezonu iskoristili za objavljivanje kompletnog paketa Oddboxx, koji konačno obuhvata i naslove koje na kompjuteru nismo imali prilike da vidimo.

Abe’s Oddysee prati Ejba, smotanu zamlatu rase Mudokon, u misiji spasavanja sunarodnika kojima se smeši fatalna sudbina u halama fabrike mesa u kojoj rade kao robovi. Okosnicu gameplaya čini platformsko spasavanje vaše manje srećne braće, i to upotrebom jednostavnih verbalnih komandi („zdravo”, „prati me”, „stani” i sl.), i eskortom do spasonosnih ptičica-portala. Većinu porobljenih Mudokona budno čuvaju militantni Sligova, a obezbeđeni su i spletovima opasnih zamki, klopki i drugih hazardnih elemenata. Sve ovo podrazumeva dobro planiranje, te brzu i flawless egzekuciju niza vezanih akcija. Dodatak tome je i poseta drevnim hramovima, gde ćete sretati i ostalu živopisnu faunu Oddworlda i upijati njihove specifične moći, koje će vam pomoći u kompletiranju glavne misije.

Abe’s Exoddus je nastavak u pravom smislu te reči, sa identičnim načinom igranja, ali obogaćen s nekoliko svežih novina. Opet je u fokusu misija spasavanja sunarodnika, uz rušenje korporativnih namera rase Glukona da zarade na prodaji misterioznog pića koje se spravlja od sumnjivih sastojaka. Novine se odnose pre svega na složeniju interakciju sa ostalim Mudokonima, koji sada dolaze u nekoliko različitih varijanti (ljuti, uznemireni, depresivni, bolesni ili čak slepi), kao i na neke druge simpatične detalje (rudarsko vozilo kojim meljete sve pred sobom, kao i mogućnost upravljanja Ejbovim izduvnim gasovima kao rezultat konzumiranja pomenutog pića).

Munch’s Oddysee, drugi deo planirane pentalogije, predstavlja i prvo izmeštanje dobro ustaljenog platformskog koncepta u treću dimenziju. Junak igre je Manč, poslednji pripadnik amfibijske rase Gabita. Priča se vrti oko dijaboličnog plana korporacijskih naučnika po pitanju izrabljivanja naslovnog mališe. Ejb i drugari pomoći će Manču da još jednom pomrsi planove pohlepne vrhuške. Ostatak priče vrti se oko naizmeničnog upravljanja dvojicom protagonista u klasičnoj trči-skači platformskoj akciji, uz regrutovanje raznoraznih sledbenika i zaposedanjem protivnika radi lakšeg prolaska kroz određene zone (što je jedan od zaštitnih znakova sve tri igre).

Stranger’s Wrath predstavlja prvo značajnije odstupanje od dobro ustaljenog recepta i uspešno kombinovanje platformske i akcione igre (sa prebacivanjem u FPS perspektivu). Junak četvrte igre je tajanstveni Stranac, lovac na ucenjene glave koji privodi pravdi gomilu raznoraznih lokalnih glavonja, sve sa ciljem prikupljanja poveće sume novca kako bi sebi platio misteriozni hirurški zahvat. Igru, pored jakog arkadnog karaktera, krase i izražena ikonografija Divljeg zapada (Stranac je očigledna aluzija na Klinta Istvuda) i specifična upotreba sićušnih stvorenja Oddwolda koja ćete koristiti kao municiju za svoj priručni samostrel.

Bez obzira na međusobne razlike, zajedničko za ceo serijal su izvanredan, luckasti i otkačeni humor, ultrasimpatični likovi, zanimljive i lepo skockane lokacije te fantastična atmosfera. Generalni vizuelni dizajn (koji dosta pozajmljuje od francuske škole stripa) jeste jednostavno delo genija koje zrači sa svake ilustracije, izgleda složenog ekosistema sveta i celokupnog dizajna sage Oddworld. Pored toga, apsolutni hajlajt svih igara oduvek su bili famozni CGI sinematici, koji i za današnje standarde izgledaju kao nešto što je daleko ispred svog vremena. Isto važi i za izvrsnu zvučnu obradu igara, gde dominiraju simpatični glasovi protagonista koji će odlediti i najtvrđe srce s druge strane monitora.

Nažalost, ne bi bilo fer da ne pomenemo i nekoliko gnjilih lešnika u ovako ukusnoj čokoladi. Sve igre dolaze u svom izvornom obliku, koji nije prošao kroz HD ili neki drugi tretman radi zatezanja grafičkih bora koje su bolno vidljive (to se nažalost odnosi i na pomenute sinematike, za koje je prava šteta što nisu prerađeni u visokoj definiciji). Drugi propust tiče se nepostojanja makar i bazičnih grafičkih opcija kod Mančove odiseje i Strančevog gneva, koje ćete morati da igrate u njihovom originalnom (konzolaškom) ruhu, uz ručno prčkanje po konfiguracionim fajlovima kako biste bar rezoluciju nasvirali na željene vrednosti. Treća i najgora stavka tiče se bolne neoptimizovanosti 3D igara koje dolaze u paketu (naročito Stranger’s Wratha) koje bi morale da lete i na mašinama od pre pet godina, kao i ogromnog broja bagova, grafičkih gličeva i čestih gejm-brejking momenata manifestovanih u vidu nasumičnih izletanja iz igre i nemogućnosti učitavanja pozicije (to se, po pravilu, dešava u slučaju poslednje dve igre, kao još jedan dokaz traljave tranzicije sa konzolnih izvora). Od igračeve sposobnosti da se ubaci u pun nostalgijski compatibility mod zavisi i to u kojoj će meri biti u stanju da ignoriše ove propuste, ali ostaje pitanje zbog čega autori nisu rimejkovali igre onako kako Bog zapoveda, ako su se već upuštali u pravljenje jedne ovako značajne kompilacije.