Koliko je prošlo od poslednje spektakularne single player igre? Mesec, dva, tri? Sećanje bledi i pogled bludi. Fallout: New Vegas, Assassin’s Creed: Brotherhood i Vanquish pomaljaju se iz jesenje magle 2010. godine, mašu mi i smeju se mom apstinentskom češanju. Dead Space 2 nije mogao da dođe u boljem trenutku: da ne beše ovog kasnog januarskog fiksa, mislim da bih nekoga ujeo za rame.

Od nedefinisanog finala Dead Spacea prošle su dve normalne i tri virtuelne, in-game godine. Isaka Klarka, sistemskog inženjera čija se avantura na USG „Išimuri”/„Ageisu VII” završila ambivalentnom halucinacijom u kabini šatla, zatičemo kako uvezan u ludačku košulju odgovara na pitanja psihijatra. Poput Jelene Riplić u „Aliensu”, momka su slučajno našli kako pluta dubokim svemirom i promptno ga smestili u ustanovu zatvorenog tipa. Unitološki doktori veruju da Isakov mozak krije tajnu Markera, artefakta čije mutageno dejstvo sekta smatra fokalnom tačkom svog sistema vrednosti i verovanja. Eksperimentisanje tehnologijom koju niko ne razume ponovo izaziva opšti kolaps, te Sprawl, kolonija/megalopolis smeštena u ljušturi saturnovog meseca Titan, doživljava scenario identičan onom sa „Išimure”. Sveopšta epidemija Nekromorfova gazi, jede i asimilira sve pred sobom, a naš junak nekako ostaje imun na pipke, sluz i infekciju, te pokušava da preživi desetak sati kampanje prepune hiperuzbudljivih i ultrabudžetnih, ali strogo skriptovanih i linearnih scena.

Dominantna osobina Dead Spacea 2 je sveopšta raskoš. Stiče se utisak da su autori igre želeli da impresioniraju kritičare koji su kecu zamerali jednoličnost okruženja i višestruko korišćenje nekih lokacija kroz misioni „backtracking”. U dvojci su gotovo svaka scena, hodnik ili prostorija potpuno jedinstveni, a igra vizuelnim šaltanjem uspešno maskira činjenicu da, geometrijski gledano, nije ništa superiornija od prvog dela. U vizuelnu prezentaciju igre, a posebno u nekoliko „pasivnih” in-engine animacija (spektakularno iskakanje iz kontrole solarnih ploča i kraće šibanje kroz svemir, na primer) uložen je zaista nesvakidašnji trud. Jedina „hardverska” cena je duplo veća instalacija igre, tj. ekstra DVD na kojem dolazi verzija u kutiji.

Zato su gameplay novosti prilično minorne. U zero gravity okruženju sada možete da se krećete (letite) slobodno, neopterećeni puzzle sistemom doskoka između platformi. Tela koja nalazite usput i umlaćene protivnike morate da gazite da biste iscedili municiju ili kredite (možete i da pucate u njih, što se naravno ne isplati). Gameplay je malčice šareniji od onog iz prethodne igre, za šta se brine nekoliko novih Nekromorf protivnika, od kojih izdvajamo bizarnu mutiranu decu i „zaletače” koji vas opkoljavaju i jurišaju kao velociraptori. Novog oružja ima kao pleve, mada se igra lako može završiti kombinacijom plazma sekača i jurišne puške, baš kao i kec.

Velika koncepcijska novost jeste to što Isak Klark više nije mutav, mada to nije vest zbog koje bi valjalo zaustaviti štamparske mašine. Tokom igre nesrećnika nećete bolje upoznati niti mu novopronađena moć govora realno produbljuje karakter, iz jednostavnog razloga što je mladac sve vreme na rubu nervnog sloma. Kletve, uzdasi, urlanje na sudbinu, teško disanje, panična radio-koordinacija sa NPC-ima i dijalozi sa utvarom njegove mrtve žene suviše su zamagljeni stresom i besom da bi igrač ili posmatrač saznali kakav zapravo čovek leži iza neobrijane face i metalne maske RIG odela. Neverdles, spoljna i unutrašnja tortura kroz koju prolazi neumitno stvara simpatije za žilavog mašinistu koji odbija da se preda. Biće vam ga žao, ali ćete vatreno navijati za njega, tako da možemo štiklirati kućicu pored stavke „empatija sa glavnim junakom”.

Autorima Dead Spacea 2 valja odati priznanje zbog još jedne stvari: brutalnog zezanja Sajentologa, pseudoverovanja njihove sekte, fanatizma sveštenstva i slepila pastve. Unitološka crkva iz igre predstavljena je kao beskrupulozna paradržavna supercrkva koja manipuliše sluđenim vernicima i kocka se sa sudbinom čovečanstva kroz eksperimentisanje sa markerom, artefaktom koji „donosi spasenje” u vidu ontološkog i fizičkog poništavanja čoveka i njegovog pada u mutantni animalizam.

Nagradno pitanje od kog (ultimatno) zavisi konačan stav o igri tiče se karaktera njenog finiša. Brutalni cliffhanger nalik na onaj iz prvog dela, ili kraj koji ima glavu i rep? Well, nešto između, ali to ne podrazumeva da kanjec „nit smrdi nit miriše”. Tokom igre nećete saznati ništa krucijalno o poreklu famoznog markera i njegovim vanzemaljskim dizajnerima, ali ako ne budete zanemarivali tekstualne i audio logove koje nalazite usput, dobićete približnu sliku o načinu na koji volšebni artefakt muti umove i mutira tela. Dovoljno za part 2, reklo bi se, a u koski je ostalo dovoljno srži za glodanje u Dead Spaceu 3...

Oh, zamalo da zaboravimo multiplayer... Da, Dead Space 2, ničim izazvan, doneo je i multiplayer modove koje nismo mogli da iskušamo jer online nije bilo ni žive duše, što je razumljivo jer igra još nije sišla među prost narod. Drugih srećnih dobitnika press kopija nije bilo ni od korova, mada je lako moguće da je vaš izveštač bio jedan od retkih novinara koji je ovo igrao na PC-u...