Osmobitni akcioni klasik Bionic Commando je igra koju smo često pominjali, lamentirajući nad činjenicom kako niko nije našao dovoljno motiva da se pozabavi njenim „rimejkovanjem”. Capcomov instant hit sa arkadnih mašina uselio se u istorijsku čitanku daleke 1987. godine, da bi već sledeće godine osvanuo u formi bestselera za Nintendo Entertainment System, doduše u bitno izmenjenom obliku. Dalja evolucija na kućnim igračkim sistemima tekla je glatko sve do 1999. godine i Elite Forcesa, posle čega se igri gubi svaki trag.

Prvi, a prema najavama ne i poslednji Bionic Commando u 21. veku uobličili su GRIN i Capcom kao omaž NES verziji, trudeći se iz petnih žila da ostanu verni originalnom konceptu. Igrači sa knjižicama Udruženja penzionera sigurno se još sećaju komandosa s bioničkom protezom iz koje lansira sajlu s kukom, pomoću koje se kači za platforme i u Tarzanovom maniru prebacuje tamo-amo, tamaneći usput agresorsku gamad, koja se nameračila da naruši red i mir na našoj lepoj planeti (oprostićete nižepotpisanom što je u hodnicima sećanja zaturio tačnu „fabulu radnje”). Serijal pamtimo i po jednom kuriozitetu, koji je ujedno i njegov zaštitni znak: to je jedna od retkih platformskih igara u kojoj glavni junak ne može da skače, odnosno da odvoji telo od podloge snagom svojim mišića. Umesto toga, mora da se služi štapom i kanapom, odnosno sajlom i kukom.

Bionic Commando: Rearmed je verno preslikana varijanta originalne NES igre, hiperaktivna skrolujuća 2D platforma odevena u moderno ruho i obogaćena novim lokacijama, sočnom muzičkom podlogom i 3D efektima, koji upotpunjuju vizuelni utisak, ali ne narušavaju izvorni koncept. Način igranja i mehanika igre nisu bitnije promenjeni, što znači da je u autorskom timu prevldao glas poznavalaca originalnog Bionic Commanda, koji su prepoznali osobine koje ne treba menjati, kako bi se postigao potpuni deža vi efekat (nema tih next-gen slatkiša koji bi maskirali propuste na ovom planu). ’Već viđeno’ je upravo najprecizniji opis prvog susreta s Rearmedom - osećaćete se kao da ponovo otkrivate omiljeni roman ili film iz detinjstva, evocirajući davno zaboravljena osećanja i bezbrižne trenutke provedene uz Gumičara i Debeljka. Igrački podmladak, koji nije imao biološke preduslove da uživa u starim hitovima, možda neće odobriti ovakvo oduševljenje, ali će sigurno naslutiti zbog čega se o ovoj igri već dvadeset i kusur godina govori u superlativu.

Kada iščili opojna aroma nostalgije i objektivnije sagledamo sve elemente restauriranog Bionic Commanda, možemo samo da zaključimo da nam je upravo ovakva igra nedostajala. Jednostavna i nenametljiva 2D platformska pucačina s neobičnim upravljačkim interfejsom zahteva tridesetak minuta za privikavanje na odsustvo tastera za skakanje i uvežbavanje preciznosti i koordinacije za kačenje i ljuljanje na sajli. U suprotnom, i naizgled sasvim jednostavni zadaci, kao što je preskakanje kutije ili prebacivanje s platforme na platformu, mogu da prerastu u glavobolju spram koje je migrena dečja pesmica. Malo nerviranja na početku igre ne možete izbeći, jer, složićete se, nije sasvim prirodno igrati jump and run platformu bez jumpa. Ali, kako nivoi budu odmicali tako će rasti vaše zadovoljstvo zbog uspešno savladanih veština koje vas kvalifikuju za Tarzanovog pomoćnika. Suština je u pronalaženju pravog mesta za kačenje i tempiranju skokova. Usput ćete otkrivati nove načine na koje možete koristiti bionički implant. Dah svežine unose kratke igre u Commando fazonu (vertikalno skrolujuće pucačine u različitim ambijentima), koje se pokreću kada se na mapi sretnete s neprijateljskim helikopterom.

Premda maskirana pitomom spoljašnjošću, koja ne nagoveštava da se ispod „haube” nalazi bilo šta drugo osim slatke pucačke arkadice, Bionic Commando Rearmed nije nimalo naivna igra. Svaki potez mora da bude pažljivo isplaniran, dobro tempiran i besprekorno sinhronizovan, tako da će žurba i nesmotrenost biti vaši najveći neprijatelji, izuzev u situacijama kada treba reagovati brzo. Nikako ne treba dozvoliti gubljenje energije uludo, jer je broj dodataka za njeno obnavljanje ograničen (nagradni dodaci ostaju na mestu ubijenih protivnika i moraju se pokupiti u roku od deset sekundi). Ne treba propustiti nijedan dodatak, jer početna tri života nisu dovoljna ni za uvodne nivoe, a kamoli za kompletiranje igre. Posle prvog randevua s nezgodnim Bossom biće vam jasno zašto ovo naglašavamo.

Nivoi nisu predugi, ali se lako možete izgubiti ako budete pokušavali da prevrnete baš svaki kamen. Nivoi imaju barem po jedan čekpoint, koji skraćuje prolazno vreme posle izgubljenog života, a jednom kompletiran nivo više ne morate počinjati iz početka, sem ako ne ganjate bodove i bolje prolazno vreme. Na čekpointima imate mogućnost hakovanja neprijateljskih računara preko kratke logičke igre, koja ne angažuje mnogo sivih ćelija, ali ume da bude zaguljena. Kao nagradu za hakerski angažman, dobićete dozu energije i informacije o slabostima bossova koji vas čekaju na sledećoj deonici.

Što se tiče multiplayera, najvažnije novine u Rearmedu jesu kooperativni režim za dva igrača na jednom računaru i deathmatch za najviše četiri igrača, opet na istom računaru - neke online varijante nema ni od korova. Za igranje nije potreban džojped, ali mi ga preporučujemo kao prirodniji i nešto precizniji. Grafika i zvuk zadovoljavaju ambicije ovog rimejka u svakom pogledu, ostavljajući mogućnost da u igri uživaju i vlasnici vremešnijih kompjutera. Igra se može preuzeti sa Interneta (250 MB) po ceni od 15 dolara, što je, po našem mišljenju, više nego isplativa investicija (PC igračima autori obećavaju i nove nivoe, koji će se takođe preuzimati sa Mreže).