Renomirani gigant igračke industrije Atari zaplovio je još jednom u vode simulacije vožnje, ovog puta arkadne. U tandemu sa razvojnim timovima Moon Byte i Replay Studios, nastao je Crashday koji se može najprostije definisati kao urnebesna kombinacija trka, rasturanja automobila i svakojakih kaskaderskih poduhvata. Po mnogo čemu, a ponajviše po generalnoj koncepciji, Atarijevo ostvarenje podseća na FlatOut od pre nešto manje od dve godine. Ako se ova dva naslova podrobnije uporede, glavne sličnosti ostaju u domenu tematskog okvira gde i danas FlatOut ima neka bolja rešenja i daleko temeljniju strukturu, dok se Crashday odlikuje uvođenjem naoružanja i boljim tehničkim pojedinostima, što je, s obzirom na vremenski period nastanka dve igre, potpuno logična stavka.

Igra nudi izbor od četiri moguća načina igranja. Tu su standardni odeljci single i multiplayer, karijera i manje misije pod nazivom mini games. Prvi deo, single event, sadrži puno različitih misija, od kaskaderskih predstava do jurnjave s bombom na krovu automobila. Kaskaderske misije, čiji je jedini cilj skršiti automobil što bolje, sa što više besomučnog prevrtanja i udaranja, vrlo brzo dostižu tačku prezasićenja i totalne nezanimljivosti. Od drugih misija u ovom delu do izražaja dolazi borba automobila u takozvanim wrecking match okršajima. Zadatak je da prvi uništite unapred definisani broj protivničkih automobila. Pored režima „svako za sebe”, moguće je igrati s kompjuterom na vašoj strani, na primer, u odnosu tri prema tri. Protivnike uništavate sa svega dva tipa oružja - lanserom projektila i minigun mitraljezom. Nejasno je šta treba da opravda ovu oskudicu. Nedostatak ideja, opšta lenjost ili nešto treće? Ostaje vam da pored ovoga mahnito jurišate na protivnika i tako se uzajamno razbijate. Dobar je osećaj kada pri velikoj brzini uputite jedan od tih semipretećih projektila na neprijateljsko vozilo i pri tom ga pogodite. Minigun nanosi daleko manju štetu, ali ga je moguće upotrebljavati bez prekida punjenja, a i mnogo je lakše pogoditi protivnika.

Generalni recept za preživljavanje je biti stalno u pokretu i izvoditi povremene manevre. Misija jurenja s bombom montiranom na krovu vozila, koju je potrebno preneti nekom drugom dok ne eksplodira, naročito je zanimljiva ako uključite više učesnika. Mogu sa se igraju i regularne trke, uz dodatak da postoji nitropogon za dostizanje ekstremnih brzina. Pojedini elementarni zakoni fizike ne daju znake života. Automobil se preterano lako „bori” s najoštrijim krivinama, što posebno smeta u običnim trkama koje tako odista gube zanimljivost. Isto tako, olupina na izdahu i glanc novi auto će juriti istom brzinom i apsolutno bez ikakvih promena. Često skretanje automobila tokom leta kroz vazduh je takođe jedan od neobjašnjivih sindroma koje ova igra nosi.

Mini-igre se u najvećoj meri sastoje od različitih vrsta skokova, pri čemu je potrebno napraviti što duži skok. Jedna takva je long jump, na skakaonici identične konstrukcije kao kod ski skokova, a fali još samo Jakub Janda za volanom. Još jedna takva disciplina je skok sa platforme pre nego što auto eksplodira. Tu su i zadaci tipa što više prolazaka kroz checkpointe na zemlji i u vazduhu pre isteka vremenskog perioda od dva minuta.

Karijera služi najpre za otključavanje preostalih automobila i novih staza, kao i za kupovanje novih unapređenja za postojeće, u garaži odnosno u prodavnici delova. Podeljena je na tri nivoa po težini: amaterski, profesionalni i finalni.

Kada su u pitanju modeli automobila, autori se nisu pretrgli. Na raspolaganju je ukupno 12 vozila, u potpunosti specifičnih, što donekle popravlja situaciju. Modeli su vrlo detaljni i lepo predstavljeni. Eventualnom kasnijom nadogradnjom u velikoj meri se može promeniti njihov prvobitni izgled. Automobili su izbalansirani kada je reč o brzini i generalnoj izdržljivosti te se u zavisnosti od misije nameće njihov izbor. Dva otključana automobila sa samog početka osobito su jadnih karakteristika, što je bilo očekivano.

Staze su dovoljno prostrane i solidno osmišljene, iako postoje poneki „genijalni” delovi koji su ili potpuno nepotrebni ili nelogični. U nekim segmentima pojedinih mapa dolazi do upadanja u rupe, a ako se desi da se tu i zaglavite prilikom borbe, očekujte ubrzo salvu projektila.

Okolina nema veliki koeficijent interakcije pa se okoliš najčešće neće menjati usled vašeg delovanja (udaranja). Interfejs igre je komotno raspoređen i pruža uvid u najpotrebnije informacije - brzinu kretanja, raspored protivnika, stanje municije, količinu opšteg te indikator trenutnog oštećenja i drugo. Autori su se potrudili da ubace i editor kojem se pristupa iz igre. Alatka nema basnoslovne mogućnosti, ali predstavlja pristojno rešenje za jednostavno kreiranje novih i modifikovanje postojećih staza.

Rok muzika je prilično raznovrsna i u potpunosti originalna. Snimljene pesme, od kojih neke imaju i vokalno izvođenje, osciluju od zamornog prenemaganja izvođača do nekih vrlo muzikalnih numera i čak pevljivih pesama. U toku same igre prisutno je i elektronsko-muzičko okruženje koje još više pumpa akciju, iako možda ne u željenoj meri.

Teksture su na visokom nivou i predstavljaju školski dobro urađen posao. Sigurno jedan od najimpresivnijih i najuspelijih momenata u igri jeste čuveni model oštećenja automobila. Lomljenje stakla, pucanje štop-svetla, krivljenje haube, otpadanje točkova, auspuha i ostala prateća oštećenja i havarije maksimalno su ispeglani i vrlo realistično prikazani. Eksplozije i efekti vatrenog oružja takođe ostavljaju sasvim dobar utisak. Sve ovo je donekle dovelo do veće hardverske zahtevnosti. Igranje Crashdaya sa manje od 512 MB RAM nikako nije preporučljivo, pogotovo ne sa high detaljima, kako biste sačuvali živce i lomljive periferije računara koje su vam na dohvat ruke. Postaje čupavije sa svakim dodatnim automobilom na stazi. Sve ovo podrazumeva i jači GPU (zaboravite igranje sa GeForce 4 MX).