Iako moja malenkost ne spada u zagrižene ljubitelje shootera, jump&run platformi i bilo kakvih igara koje makar delimično smrde na proizvode kojima se Sony Playstation ponosi, moramo priznati da nije odolela žestokoj „navlaci” na jedan naslov koji upravo kombinuje gore navedene elemente. U pitanju beše fenomenalni, uvrnuti i neodoljivi MDK, druga mega-komercijalna igra talentovanih momaka iz „Shiny Entertainmenta” (poznatih po ekvivalentno suludom Earthworm Jimu). Premijera Murder Death Killa pre par godina označila je revoluciju u nekoliko bitnih oblasti: dvostruki raskid sa „običnim” konceptom pucanja i skakanja (bilo u formi Crockolikoh igara, bilo u formi predvidljivih Doomačina) i na mala vrata uvela dominantni i sveprisutni humor bez primesa banalnosti kao okosnicu dešavanja. Čak je i kraj igre, koji se u celosti sastojao od video spota (!) apostrofirao raskid sa šablonom: bez bahatog slavlja nad lešom glavnog negativca (Ginter Glat), bez glupog epiloga o sudbini junaka posle pobede, bez najave eventualnog nastavka...

...koji je i pored toga ugledao svetlost dana. Kada smo načuli da momci iz „Shinya” nemaju veze sa nastavkom igre (licenca je prodata „Biowareu”), bili smo malo skeptični po pitanju kvaliteta finalnog proizvoda. Hoće li autentični šmek ostati sačuvan? Da li će vode komercijalne banalnosti odneti neodoljivi šarm prvog dela? Razlozi za dileme su vukli koren iz činjenice da je MDK, pored neizmernog kvaliteta kojim je sijao, doživeo tržišnu sudbinu Battlezonea (tj., prodao se u minimalnom tiražu.)

Posle nekoliko romantičnih noći uz MDK 2, moramo reći da je sumnja bila obično jeretičko iskušenje bez povoda: igra je adekvatno dobra, ako ne i bolja od prethodnika. Neverovatno unapređenje u pogledu grafike je samo sporedna stvar, a konceptualno proširenje sadržaja je ono što će vas držati uz monitor jače od najjačeg super lepka!

Radi se o tome da MDK 2 nudi tri igre za cenu jedne. Pored Kurta Hektika, sada ćete imati priliku da vodite i dve epizodne face iz prvog dela: četvororukog psa Maksa (koga ste lansirali u utrobu Gintera Glata i kompletirali MDK) i profesora Hokinsa (brkatog čiču koji je figurisao na splash screenu pred učitavanje misija). Kroz tačno deset velikih nivoa, naizmenično ćete menjati role u pokušaju da nanovo osujetite invaziju vanzemaljaca „...iz čudne dimenzije” i ultimativni plan uništenja naše male plave planete. Pored orbitalnog poniranja na čuvene „minecrawlere”, bojno bolje će se proširiti i na svemirsku stanicu „Džim Dendi” (dom naših junaka), da bi ga naposletku preneli na matični svet zlih aliena (koji se, uzgred, zove Švizl Firma ?!?) uz obračun sa glavnim negativcima: Švang Švingom i mastermajndom invazije, imperatorom Zizi Balobom. Uuuuuuu.

Nivoi u kojima vodite Kurta su čista klasika. Balansirana doza roštiljanja po neprijateljima, korišćenja snajperske kacige i jedrenja padobranom u najboljoj tradiciji prvog dela. Uz zdravu dozu krajnje maštovitih neprijatelja, po neku (nekad i malo nelogičnu) puzzlu obnovićete staro gradivo i gotovo neprimetno uleteti na tranziciju na kraju nivoa. Vođenje Maksa, inteligentnog ali manijakalnog psa-robota je iskustvo koje se u ogromnoj meri razlikuje: pre svega, nivoi sa njim su stoprocentno orientisani na bespoštednu makljažu sa protivnicima, relaksirajući i potpuno lišeni potrebe za rešavanjem zagonetki i traženjem skrivenih prolaza. Maks poseduje četiri ekstermiteta koji mogu da koriste bilo koju kombinaciju oružja koje ćete uz put pokupiti (npr. mešavinu gattling guna, dva magnuma i sačmarice), kao i mlazni ranac kojim donekle nadomešćuje Kurtovu slobodu plutanja padobranom. Njegovi nivoi su prepuni najrazličitijih oponenata i služe kao adrenalisnka pumpa pre spuštanja lopte sa simpatičnim profesorom...

Profa je sušta suprotnost prethodnoj dvojici: ima najmanje energije, inicijalno ne poseduje nikakvo naoružanje, i uopšte, nije namenjen za sukobe većih razmera. Nalik na tipičnu arkadnu avanturu, profesora ćete voditi relativno mirnim nivoima, skupljati i kombinovati predmete radi rešavanja komplikovanijih zagonetki ili spravljanja odbrambenog oružja (toster + hleb + plutonijum, na primer), pre neumitnog šibanja sa šefom svakog nivoa i sledeće tranzicije na Hektikovu deonicu. I tako u krug. Iako je igra nezanemarljivo teška, mogućnost snimanja pozicije u svakom trenutku će vam je značajno olakšati.

Fenomenalni 3D engine kojim MDK 2 raspolaže sam po sebi predstavlja dovoljnu motivaciju za igranje. Baziran je na Open GL-u, podržava hardverski T&L (eto sreće vlasnicima GeForce 256 kartica) i s obzirom koliko dobro izgleda, nije toliko hardverski zahtevan. Sve animacije koje u pauzama nivoa grade priču su urađene u njemu i objektivno, predstavljaju jedne od najuspelijih koje smo imali prilike da vidimo.

U letnjoj oseci kvalitetnih igara, ovo predstavlja osveženje kakvo se samo poželeti može. Bezobrazno zarazan, šarmantan i relativno težak, MDK 2 prosto vapi da se pazari i odigra. Pa šta onda čekate?