Genetski modifikovana hrana, klonirane ovčice, genska terapija, veštački stvoreni izazivači bolesti...Sve su to samo neka od dostignuća savremene genetike koja je u 20. veku doživela procvat, a koja će, po svemu sudeći, svoje blistave trenutke imati tek u budućnosti. Možete li, recimo, zamisliti scenario opisan u Evolvi? Odmah da kažemo, on je maksimalno glup. Ali, kao što ćete i sami videti, to je potpuno marginalna stvar u poređenju sa istinskim inovacijama koje Evolva donosi u svet kompjuterskih igara. Elem, dok ste jednog dana svpjim brodom bezbrižno krstarili svemirskim prostranstvima, i uz put proučavali žive ekosisteme na novootkrivenim planetama, pogled vam je pao na jajoliko stvorenje dimenzija povećeg asteroida, koje se uputilo ka planeti koju ste upravo želeli da ispitate. Kratka analiza pokazala je da je u pitanju matični brod parazitskih vanzemaljaca čiji je hobi uništavanje drugih živih vrsta. Pošto lokalna životinjska populacija nije imala nikakve šanse da se odupre invaziji, odlučili ste da se umešate u sukob, i to na krajnje neobičan način - uz pomoć genetike.

Evolva bi bila krajnje prosečna akciona igra u trećem licu, da ideja na kojoj se ona zasniva nije toliko briljantna, da već sada možemo reći da se radi o jednoj od najoriginalnijih i svakako najčudnijih igara koje su ikada napravljene. Ako ste pomislili da ćete se po ko zna koji put naći u ulozi usamljenog spasioca neke zabačene planete na kojoj je „i Bog rek’o laku noć”, znajte da ste samo delimično u pravu, jer čak i najveći heroji neće rizikovati glavu ako pored sebe imaju nekoga da umesto njih obaviti nezahvalan posao. U slučaju Evolve na raspolaganju vam je četvoročlani tim tzv. „genohuntersa” (lovci na gene), neobičnih čovekolikih bića nastalih kao proizvod genetskog inženjeringa u laboratorijama budućnosti. Njihova ključna osobina (što čini ovu igru toliko interesantnom) je to što su u svakom trenutku podložni ekspresnim mutacijama, pod uslovom da prethodno dođu u dodir sa genetskim zapisom drugih bića. Mutiranjem sopstvenih telesnih karakteristika pod uticajem stranih DNK, oni stiču osobine koje ranije nisu imali.

Kako ova izvanredna ideja funkcioniše u praksi? Na samom početku „genohuntersi” nemaju specijalne osobine, ali se ipak razlikuju po konstituciji (agilni, brzi, teški i inteligentni tip), što će kasnije imati uticaja na njihove promene. Kada započne čišćenje planete od parazitskih organizama, njihova tela, kao i tela predstavnika lokalne faune, mogu biti iskorišćena za upijanje određenog tipa DNK koda. Ulaskom u poseban mutacioni ekran, igraču se pruža prilika da upijeni genetski materijal upotrebi za „friziranje” članova njegovog tima. Na jednom primeru to izgleda ovako: kada „genohuntersi” ubiju bubu sa štipaljkama, dobijaju mogućnost da svoje ruke nadograde ubojitim sečivima koja liče na štipaljke. U kom pravcu će proces mutacije teći zavisi od količine apsorbovanih gena, ali i tipa „genohuntersa” koji ulazi u proces. Teški tip će, recimo, mnogo lakše razvijati štipaljke od ostalih (on je prvenstveno namenjen za blisku borbu), ali će mu zato biti potrebno dosta muke i transformacija dok ne poveća svoju brzinu. Što je najinteresantnije, proces menjanja osobina nema linearan karakter, ponaša se po zakonima genetike i teorije slučajnih brojeva, pa se tako može desiti da neka osobina dođe do izražaja tek nakon serije mutacija koje naizgled nemaju nikakve veze sa njom (to vam je ono kada beli roditelji dobiju crno dete, a onda se ispostavi da nije problem u komšiji, već da je neki od njihovih predaka bio crnac). Na ovaj način mogu nastati bukvalno milioni kombinacija, tako da se sa sigurnošću može tvrditi da neće postojati dva igrača koji će Evolvu igrati i završiti na isti način i sa istim timom. Inače, u toku mutacija izgled „genohuntersa” neprestano se menja, počevši od promena boje kože i šara na njoj, pa sve do izrastanja novih organa.

Iako se tim „genohuntersa” sastoji od četiri člana, igrač u određenom trenutku ima kontrolu samo nad jednim. Kretanje ostale trojice kontroliše kompjuter, a njihov položaj u prostoru prikazan je pomoću slajdova u donjoj četvrtini ekrana. Kako će se oni ponašati zavisi od naređenja koja su prethodno primili od igrača, što zanči da Evolva u sebi sadrži i strateške elemente. Igra je organizovana po sistemu misija koje su podeljene na nekoliko zadataka. Ti zadaci su raznoliki: od čisto dezinsekcionih poslova, koji podrazumevaju masovno uništavanje parazitskih formi (scene iz filma „Starship Troopers” deluju naivno u poređenju sa haosom koji nastaje kada „genohunterse” napadne armija buba), pa sve do složenijih zadataka poput zaštite miroljubivih stvorenja od napada parazita prilikom njihove migracije iz jednog područja u drugo.

Moglo se očekivati da će Evolva u tehničkom pogledu zablistati, ali to se ipak nije dogodilo. Misije su lepo zamišljene, ali im nedostaje kvalitetna grafička podrška: teksture su jednolične, neprestano se ponavljaju isti ili slični objekti (mnogi su urađeni u dve dimenzije), a prisutno je i preklapanje tekstura. Daleko bolji utisak odaju stvorenja koja su lepo modelovana i još bolje animirana, tako da postoje situacije kada se čoveku čini da zaista prolazi kroz nekakav nacionalni park u kome mirno žive bića iz SF flmova. Treba istaći još jedan problem, a to je da „genohuntersi” koje kontroliše kompjuter neki put umeju da se izgube uprkos naređenjima koja su im data. Oni jednostavno odlutaju u drugom pravcu, postajući tako laka meta za parazite. Da li je u pitanju bag koji će rešiti eventualni „patch”, ostaje da se vidi.

Evolva je igra koju treba pogledati. Izvesno je da će biti onih kojima se neće svideti, ali je činjenica da ona predstavlja svojevrstan eksperiment koji će nesumnjivo imati velikog uticaja na igre koje dolaze.