U poljskom studiju The Farm 51, u čijem sastavu rade ljudi koji su svojevremeno napravili prvi i najbolji Painkiller, vole direktan pristup bez okolišanja. U okolnostima kad sve više developera aktivno izbegava kontroverzne teme i više voli da sukobe i ratove koji su tema igre vadi iz prošlosti ili traži u dalekoj budućnosti, Poljaci su odlučili da ponude surovu, fiktivnu sadašnjost, nudeći svoje multiplayer viđenje Trećeg svetskog rata između Istoka i Zapada. Autori World War 3 ne kriju ambiciju da njihova igra postane naslednik klasičnog Battlefielda, pre svega četvorke zasnovane na modernom naoružanju i definisane ogromnim conquest mapama. Put do te tačke, ako je Poljaci ikad dostignu, biće monumentalno težak i prepun prepreka koje su u stanju da ugrobare i iskusne developere sa debelom pablišerskom zaleđinom, a kamoli mali studio koji nema resursa za bacanje. Želim im svaku sreću, što uopšte ne znači da ću ih poštedeti kritike ako su je zaslužili.

World War 3 je imao zapažen nastup na ovogodišnjem Gamescomu, gde su se formirali redovi za multiplayer sesiju od petnaest minuta u kojoj su se dva tima borila za strateške tačke na urbanoj mapi srednje veličine. Sajamski uspeh pretočio se i u impresivan start na Steamu, gde je u prvih 48 sati prodato 100.000 primeraka igre koja je tek ušla u early access program. Ovaj podatak je beskrajno važan jer multiplayer pucačine žive i umiru u zavisnosti od publike koju su uspele da privuku. Početni uspeh World War 3 još je impresivniji jer se igra prodaje po ceni od 25 evra – Fortnite, na sreću, ne zadovoljava svačije apetite za online puškaranjem.

Rana verzija igre, zakrpljena desetak puta nakon early access starta, i dalje je neoptimizovano čudovište koje jede RAM i koje se učitava više od pet minuta. Fragment nervoze u nastajanju, međutim, nestaje kad na ekranu za izbor zastave koja će da stoji na desnom ramenu vašeg uniformisanog avatara vidite Srbiju. Iako se radi o sitnom elementu kozmetike, šansa da se borim sa srpskom zastavom na uniformi, koju bi trebalo da vidi svaki protivnik koji mi padne metaka, neprocenjiva je. Kozmetika, naravno, nije kraj „kastomizacije” – mogućnosti za podešavanje oružanog paketa, pancira i ostatka borbenog kompleta (scorestreaksi nalik na one iz Call of Duty) izuzetno su bogate. U igri ne postoje fiksno zakucane klase, već sve aspekte kontrolišete sami. Na početku dobijate tri defaultna preseta (lak, srednji i težak), koji vam pomažu da se snađete dok ne odlučite da sami umešate prste u loadout. Svako oružje možete da modifikujete do balčaka, dodajući i oduzimajući nišane, rukohvate i druge elemente, baš kao u Battlefieldu 4. Ovo je takođe važno jer EA Dice izgleda ne kapira da je BF4 bio poslednja BF igra gde je prilagođavanje oružja bilo dobro izvedeno – pojednostavljivanje koje je prisutno u Hardlineu, Battlefieldu 1 i Battlefieldu V nervira hard-core publiku.

World War 3 trenutno ima tri mape (u dve veličine: srednjoj i velikoj) – Berlin, Varšavu i Moskvu – koje možete da igrate u nekoj vrsti conquest moda gde se rezultati pojedinačnih bitaka prenose na metaigru i dovode do globalnih promena u snazi svake frakcije. Ovaj element igre još uvek je u totalnom povoju, prva runda još nije gotova, tako da nije jasno koje će posledice imati pobeda ili poraz. Mape su odlične, prelepo izgledaju i nude zdrav miks lokacija za pešadijsko ratovanje i upotrebu tenkova i oklopnih vozila. Vizuelno mi se najviše sviđa Moskva, to jest okolina Crvenog trga koji je pretrpeo iznenadni napad tokom vojne parade. Bauljati rasturenim trgom između olupina transportera sa armata šasijom i prevrnutog TEL-a sa kog je ispao Yars ICBM ili polusrušenim mauzolejom Lenjina i osvajati strateške tačke u legendarnoj robnoj kući Gum u društvu dvadesetak igrača impresivno je iskustvo. Funkcionalno, najbolja mapa je verovatno Berlin, jer je najrazrušenija i omogućava napad i odbranu sa svih strana. U bliskoj budućnosti biće dodat i Smolensk, a kasnije i drugi gradovi, među kojima će biti i onih sa suprotne hemisfere.

Sagledano sa strane gejmplej mehanike, World War 3 podseća na mešavinu Battlefielda i ARME. Igra insistira na realnoj balistici, probojnosti metaka u zavisnosti od pancira koji nosite i vrste oružja iz kog pucate, a i brzina kretanja zavisi od natovarenosti opremom i oružjem. Tenkovi i naoružani transporteri koji se povremeno spawnuju u borbenoj zoni za sada deluju prejako, pogotovo ukoliko protivnik odluči da kampuje blizu tačke spawnovanja nakon pogibije, pa počne da vas serijski ziguje nakon materijalizacije. Valjalo bi izbalansirati i artiljerijske udare, koji su fatalni i dolaze s minimumom upozorenja i još manje vremena za evakuisanje na bezbednu lokaciju.

Igri akutno fali voip sistem za nekakvu suvislu koordinaciju među igračima, mada uvek možete posegnuti za Discordom ili Mumbleom ili frenetično tipkati u čet-prozoru. Naravno, prioritet razvojnog tima mora da bude optimizacija tehničkih aspekata igre, pre svega performansi na mašinama koje imaju manje od 16 GB RAM-a. Ne bi bilo zgoreg ni implementirati najmanje verzije mapa na kojima bi jurnjava između lokacija bila minimizovana, što bi skratilo dužinu trajanja partije za nas koji nemamo vremena.

World War 3 je igra koja ima potencijal da zasija ukoliko se pozitivna inercija nastavi, masa nastavi da ga kupuje i developeri ne krenu da se rasplinjavaju i, šta-ja-znam, krenu da razmišljaju o implementaciji battle-royale moda. Fanovi traže superkvalitetno, medium-core iskustvo u stilu klasičnog Battlefielda – obezbedite im to i profitiraćete na duže staze.

Miodrag KUZMANOVIĆ