Kovanje dobre point and click avanture nije naivan zanat. U toj mašini postoji previše pokretnih delova koji mogu da omanu, bilo da se bez mere forsiraju ili da su od začetka falični. Dobra izvedba garantuje višesatnu zabavu, a loša zevanje koje se može čuti samo u Etnografskom muzeju za vreme izložbe... šta god da se tamo izlaže. Znalci iz Wadjet Eye Gamesa, već oprobani autori u okvirima ovog žanra, iskovaše avanturu Unavowed i to valjano!

Početak igre vas zatiče na krovu jedne njujorške zgrade, gde vas u klinču drži nepoznata žena, a na nišanu groma vidno iznervirani čovek. Po sredi je isterivanje demona koji vas je, nakon prelistavanja polovnog izdanja „Nekronomikona”, zaposeo godinu dana ranije i, po svemu sudeći, bio jako nevaljao dok je u međuvremenu upravljao vašim telom. Tokom kratkog rituala, između doza bolnog elektriciteta, čova vas ispituje. Nakon pitanja „da li si demon, muškarac ili žena?”, sledi i pitanje kojom ste se profesijom bavili. Posledice odgovora na prvo pitanje striktno su estetske prirode. Odgovor na drugo ima nešto dalekosežnije posledice. Izborom između policajca, barmena ili glumca uspostavljate osnov za jedinstven faktor interakcije, koji će vas kroz dijaloge pratiti do kraja igre. Nakon što vas neobični tandem ratosilja demonskog uticaja, saznajete da su Eli (Ilaj) i Mandana članovi udruženja „Unavowed”, što mu dođe neka policija za natprirodne pojave. Prema upravo izmišljenom fun factu, Džon Konstantin takođe je bio član udruženja, dok ga nije pogodio rak pluća, uzrokovan preteranim konzumiranjem cigareta. Pošto nemate pametnija posla, prihvatate poziv da se pridružite ovoj tajnoj grupi.

Zajedno sa novim saborcima proći ćete kroz sedam nivoa (slučajeva), gde su nesvete sile zagorčale život stanovnicima raznih delova Njujorka. Povremena prisećanja iz zaposednutih dana govore da ste za mnoge nedaće upravo odgovorni vi, bilo da se radi o navođenju smrtnika na pogubna dela ili prizivanje raznih karakondžula iz druge dimenzije na ovozemaljsku stranu. Završetku svake misije ovo daje posebnu emotivnu notu. Odluke koje donosite tokom igre nisu usputne i imaju težinu. Priča se prema njima grana odmereno i vešto usložnjava. Grafika je možda izvedena u 2D, ali su likovi osmišljeni isključivo višedimenzionalno. Od glavnih protagonista do posmatrača i prolaznika, odlično napisani dijalozi i pohvale vredna glasovna gluma, čine sve likove autentičnim. Čak ni negativci, bilo da su duhovi, demoni ili čudovišta, nemaju istovetne motivacije za svoje postupke. Tempo kojim se priča odvija i nepredvidivi preokreti uspešno odbijaju i najmanji napad ustajalosti i dosade, držeći Etnografski muzej na bezbednoj udaljenosti.

Raznolikost je prisutna i u samom načinu igranja. Pošto sopstvene moći nemate, nivoe prelazite uzdajući se u korist saputnika (maksimalno dva), koje birate dok se vozite metroom do odredišta. Ovo je jednostavno u početku, kada je na raspolaganju samo pomenuti dvojac sa krova, ali kasnije se družini pridružuju još dva člana, svaki sa posebnim veštinama. Tada postaje neophodno dobro promisliti sa kim od njih ćete u boj. Primera radi, manipulacija vatrom kojom barata Eli idealna je za rešavanje određene zagonetke, pa eventualni nedostatak njega u timu zahteva dodatno naprezanje vijuga ne bi li se problem zaobišao. Mandana je snažna i vešta sa sabljom, što je čini korisnom u drugim situacijama. Pošto ili Eli ili Mandana moraju biti član tima, svaka zagonetka ima dva različita rešenja. Mozgalice su dovoljno „zaguljene” da se prstima povremeno u ritmu lupka po stolu, a opet smislene da ne izazovu bes usled malo zahtevnijeg truda, u čemu se ogleda mera, pomenuta na početku teksta.

Dvodimenzionalna grafika ove igre takođe zaslužuje palac gore. Svaki nivo, od Bronxa, Brooklyna, Wallstreeta do kineske četvrti, poseduje jedinstven vizuelni identitet. Specifičan retro šmek koji podseća na pradavna vremena kada je hard-diskovima hodio Lucas Arts, odlično stoji igri. Gruba pikselizacija čak joj i doprinosi, jer se desi da i pogled i kursor prelete preko nekog bitnog objekta, čineći potragu izazovnijom. No, ovo je već pitanje ličnog ukusa, jer se „retro” estetika toliko koristi u današnje vreme da počinje da odbija, pa je ne treba kuditi ako se nekome popela na glavu. O uspešnosti nostalgije govori „zahtevnost” igre, za koju bi neko sa pravom pomislio da je štamparska greška – Windows XP i 64 megabajta RAM-a!!! O, da, navod je tačan. Zvučni efekti su zadovoljavajući, iako umeju povremeno da nadglase dijalog. Da li zbog kiše koja pljušti nad sivim gradom tokom čitave igre, prljavih birtija u koje naši borci protiv mraka zalaze, ili kišnog mantila i šešira koje nosi Eli, atmosfera podseća na noir film, te se džez prirodno nameće za muzičku podlogu, koja je odlična.

Ova igra postepeno golica maštu, sve dok je čvrsto ne zgrabi, bez namere da olabavi čeljust do samog kraja, ili, preciznije, krajeva, pošto ih usled silnog diverziteta kojima je priča u toku igranja podlegla, ima više. Ako ste se predozirali adrenalinom igrajući neki glasni, brzi (kusi) „pu-trš”, pa vam treba predah, ostavite pušku da se o’ladi i probajte ovu igru. Briljira iz mnogih perspektiva i vredi je natenane gustirati. „Sve loše avanture, krš su do zla Boga, svaka dobra, valja na svoj način”, reče Tolstoj nakon što je jednog popodneva, sa osmehom na licu, dovršio Grim Fandango (i flašu votke). Da je doživeo da odigra Unavowed, ponovio bi tu misao.

Nikola JEVREMOVIĆ