Nove tehnologije u fudbalskom suđenju

Nakon dugo čekanja, neke logične inovacije olakšaće posao sudijama, a i publika će dobiti bolji pregled situacije na terenu.

Davne 1966. godine, u finalu Svetskog fudbalskog prvenstva sreli su se domaćin Engleska i (u ono doba Zapadna) Nemačka. U jedanaestom minutu produžetka Džef Herst pogađa prečku i lopta se odbija ispred linije, ali glavni sudija, Švajcarac Gotfrid Dinst, nije video da li je lopta bila u golu. Nakon neverbalne konsultacije sa linijskim sudijom, Azerbejdžancem Tofikom Bahramovim, Dinst dosuđuje gol. Rezignirani Nemci protestuju, ali se primedba ne uvažava i devet minuta kasnije razigrani Herst daje još jedan gol i Engleska postaje svetski šampion u fudbalu po prvi i jedini put. Za Engleze, ovaj problematični gol postaće poznat kao „prokletstvo Vemblija”, a za Nemce pretvorio se u višedecenijsku motivaciju da se suđenje potpomogne tehnologijama kako se ovakav propust ne bi desio nikada više. Tokom poslednje decenije ostvareni su veliki pomaci na ovom polju. Razlog za to su više pojeftinjenje nego razvoj neophodne tehnike, ali i promena „političke klime”, jer FIFA više nema (javno) negativan zvanični stav prema novim tehnološkim dodacima koji će promeniti lice ovog sporta zauvek.

GLT

Precizan odgovor na pitanje da li je gol postignut ili ne najbitnija je sudijska odluka, pa ne čudi da je sistem koji nepogrešivo potvrđuje (ili poništava) potencijalni gol među prvim tehnologijama koje su odobrene za upotrebu na zvaničnim utakmicama. Takvi sistemi nose naziv GLT (Goal-line technology – tehnologija za praćenje gol-linije) ili, ređe, GDS (Goal Decision System – sistem za odlučivanje o golovima). Pokušaji da se ovakvi sistemi ozvaniče postali su sve učestaliji od početka prošle decenije. Na čelu tehnološke revolucije neophodne za primenu je bio sistem koji su razvile (naravno nemačke) kompanije Cairos i Adidas. Sistem Cairos GLT zasnovan je na praćenju specijalnog čipa koji je pomoću gumenih traka postavljen u centar lopte. U trenutku kada čip pređe gol-liniju, to znači da je više od pola lopte u golu. Da bi ovakav sistem mogao da se uvede u sva takmičenja bilo je neophodno da ga odobri zvanično telo zaduženo za određivanje pravila koja važe u fudbalu – IFAB (Internation Football Association Board – Međunarodni odbor fudbalskih saveza). Pošto FIFA nosi 50% glasova u IFAB-u, a njen bivši predsednik Sep Blater je bio protiv uvođenja novih tehnologija jer: „kvare duh igre”, pokušaji da se GLT odobri između 2007. i 2010. godine su odbijeni.

„Poslednja kap” koja je naterala zvaničnike da ipak prihvate ovu tehnologiju bila je još jedna bitna utakmica između reprezentacije Engleske i Nemačke, ovaj put u osmini finala Svetskog prvenstva u Južnoafričkoj Republici 2010. godine. Nepuna dva minuta nakon što je Metju Apson postigao prvi gol za englesku reprezentaciju, Frenk Lampard je pogodio protivničku prečku, lopta se odbila u gol, ali se otkotrljala nazad van gola, ne dodirnuvši mrežu. Pošto ni glavni ni linijski sudija nisu videli tačno kretanje lopte, ovaj gol, poznat kao „obrnuti Vembli”, nije priznat. Zbog tog slučaja, kao i još nekoliko sumnjivih odluka tokom Svetskog prvenstva 2010. godine povećan je pritisak, tako da je FIFA morala da dopusti promenu pravila u okviru IFAB-a kako ovakve greške više ne bi bile moguće.

Prva faza testiranja započela je 2011. godine i u okviru nje su četiri kompanije predstavile svoja rešenja. Sem pomenutog sistema Cairos GLT, tu je bio i sistem Goalminder, u okviru kog se u svaku stativu postavljaju kamere koje neprestano snimaju velikom brzinom (2000 slika u sekundi). Ipak, ova dva sistema nisu ušla u drugu fazu testiranja 2012. godine jer nisu ispunili uslov da glavni sudija mora da bude obavešten o tome da li je gol postignut ili ne za samo jednu sekundu. Sistemi koji su imali dovoljnu brzinu i preciznost bili su GoalRef i Hawk-Eye. GoalRef takođe koristi specijalne lopte, ali umesto čipa u centru, sada su u sloj ispod kože utkana pasivna električna kola. Uz stative i prečku postavljaju se zavojnice koje stvaraju niskofrekventno magnetno polje neposredno iza gol-linije. Kada lopta uđe u to polje, registruje se gol, a sudija, putem uređaja nalik na ručni sat, trenutno dobija obaveštenje da je gol postignut. Sa druge strane, Hawk-Eye koristi isključivo analizu video-snimka. Umesto para kamera postavljenih u stative kao kod Goaltendera, Hawk-Eye koristi sistem od šest kamera raspoređenih oko celog stadiona (najčešće ispod nadstrešnica tribina). Kamere neprestano prate položaj lopte triangulacijom, pa kada detektuju da je lopta prešla preko gol-linije, registruje se gol i šalje obaveštenje sudiji. Firma Hawk-Eye Inovations je odavno prisutna na terenima i ljubitelji brojnih sportova, od tenisa i bejzbola, preko kriketa i snukera, do hokeja na ledu ili ragbija, mogli su da vide kako Hawk-Eye sistemi funkcionišu u realnom vremenu.

Pored toga što je igra omiljena milijardama ljudi, fudbal je ipak i veliki posao, pa je cena GLT sistema i dalje velika stavka za brojne klubove. Pre četiri godine ugradnja GLT sistema je procenjivana na oko pola miliona evra, što mnogim klubovima još uvek nije bilo prihvatljivo. Upravo zbog toga se Hawk-Eye nametnuo kao sistem izbora jer je najpovoljniji, pa ga od 2017. godine koriste i Premier liga i Bundesliga. Ipak, zbog troškova i činjenice da nije obavezan, GLT se ne koristi uvek, nego samo na bitnim utakmicama i velikim takmičenjima.

VAR

Kao što može da se desi da nijedan od sudija ne vidi tačan položaj lopte prilikom šuta na gol, isti je slučaj sa položajima igrača i njihovim interakcijama. Zbog toga je IFAB doneo odluku da prihvati sledeći evolutivni korak tehnologije za praćenje, a to je VAR (Video Assistant Referee – pomoćni video-sudija). VAR je univerzalni naziv za sisteme koji koriste video-snimke za utvrđivanje šta se tačno desilo u situacijama kada sudije nisu imale dovoljno dobar pregled i ova inovacija će po prvi put biti zvanično korišćena ove godine na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Ideja pravljenja sistema koji će moći da precizno i brzo utvrdi da li je sudija bio u pravu tokom godina je izazivala još više burnih diskusija među zvaničnicima nego što je bio slučaj sa GLT-om. No, kako je od 2015. godine Sep Blatter napustio čelo FIFA-e zbog korupcije, a napredak tehnologije učinio nove VAR sisteme ekonomski isplativijim, IFAB je 2016. odobrio njihovo korišćenje. Od marta ove godine IFAB je uvrstio VAR sisteme u zvanična Pravila fudbalske igre, mada je njihovo korišćenje i dalje opciono. Za zvaničnog provajdera VAR tehnologije FIFA je izabrala upravo kompaniju Hawk-Eye Inovations jer je VAR efektivno proširenje GLT sistema, koji sada ne prati samo loptu, već i sve igrače na terenu. Zbog toga se više ne koristi samo šest Hawk-Eyeovih kamera, već se prikupljaju podaci sa svih kamera koje prate prenos, plus sa dve dodatne ofsajd-kamere zadužene za praćenje isturenih igrača.

Dok Hawk-Eyeov VAR pomaže da se lakše otkriju detalji koji se odigraju u deliću sekunde i mogu da prave probleme sudijama, njegovo korišćenje ima jednu manu – to usporava igru jer u određenim situacijama glavni sudija može da zatraži da sam pogleda VAR analizu, a to znači da dok on gleda u tablet, svi na stadionu čekaju. Bolje rešenje za publiku je angažovanje dodatnog pomoćnog sudije zaduženog za upotrebu i nadgledanje VAR sistema. Sem toga, ponovo radi vremenske ekonomičnosti, strogo su definisani slučajevi (tri igračka i jedan administrativni) kada se VAR sistem zaista koristi. Na prvom mestu je proveravanje okolnosti u kojima se desio gol. Kako je igra već zaustavljena, nema veštačkog kočenja toka utakmice i VAR može da analizira i položaj lopte i igrača. Slede odluke o penalima, gde VAR proverava da li je sudijska odluka u skladu sa registrovanim podacima. Treći slučaj su crveni kartoni, kada god sudija misli da se desio prekršaj koji zaslužuje isključenje, VAR proverava da li je odluka ispravna. Četvrti, takozvani administrativni slučaj odnosi se na zamenjeni identitet igrača, odnosno situacije kada sudija donese ispravnu odluku u skladu sa događajima na terenu, ali greškom kazni pogrešnog igrača. Sve ovo se obavlja radio-komunikacijom između glavnog sudije na terenu i pomoćnog, koji u kabini nagleda monitore VAR sistema. Tu je i opcija da glavni sudija uvek može da zatraži da sam dobije na uvid video-analizu. Najbitnija stavka u razumevanju VAR-a je da sistem nikada ne donosi odluku, nego da služi kao pomoć glavnom sudiji.

Na Svetskom prvenstvu u Rusiji centralizovani VAR za svaku od 64 utakmice opsluživaće tročlani timovi odabrani iz grupe od trinaest visoko rangiranih FIFA sudija. Vođa VAR tima sedi za monitorom sa četiri relevantna video-fida, komunicira sa glavnim sudijom na terenu i prati pre svega ono što snima glavna kamera. Drugi VAR sudija zadužen je za ofsajd-kamere, dok treći prati TV prenos utakmice i pomaže prvoj dvojici. Sudije u VAR timovima će na Svetskom prvenstvu tokom grupnog takmičenja imati pristup snimcima sa 33 TV kamere na svakom terenu, a od tih 33, osam su super i ultrabrze kamere koje prave usporene snimke. Pomenute dve ofsajd-kamere na svakom terenu ne spadaju u TV kamere, već njima direktno upravlja VAR tim. Nakon što se pređe iz takmičenja po grupama u nokaut fazu, na svakom terenu će biti dodate još po dve ultrabrze kamere (po jedna iza svakog gola).

Publika

Dok će novi sistemi obezbediti da suđenje bude fer i precizno, skeptici i dalje dovode u pitanje mišljenje publike. Naime, ljudi pred televizorima dobijaće posebna obaveštenja o upotrebi VAR sistema od komentatora, ali publika na tribinama neće biti u prilici da vidi šta se dešava „iza zavese” nakon što sudija napravi znak pravougaonika koji ukazuje da se koristi VAR. Nasuprot skepticima su pobornici primene novih tehnologija, koji tvrde da će napredni sistemi olakšati praćenje utakmica, mada se slažu da će biti potrebno malo vremena da se svi naviknu na specifičnosti novog načina suđenja. Uostalom, VAR je uvek u službi glavnog sudije, čija konačna odluka i dalje može da bude predmet kontroverzi.

Za prave ljubitelje atmosfera će i dalje biti najbolja na stadionu, ali se čini da će publika ispred TV ekrana dobijati sve više podataka i mogućnosti. TV stanice koje prenose sportske događaje koriste sve naprednije sisteme za virtuelizaciju, kao što je onaj zasnovan na Intelovoj platformi RealSense. Već danas je praksa da se pri analizi ključnih situacija koristi morf između snimaka sa različitih kamera. Sledeći korak je slobodna manipulacija fotorealističnim 3D modelima kako bi se situacija sagledala iz svih uglova u najsitnije detalje.

Dodatni deo slagalice iskustva ljubitelja sporta opsednutog informacijama ponudiće EPTS (Electronic performance and tracking system – elektronski sistem za praćenje i učinak). Ovi sistemi, zasnovani na senzorima koje igrači nose u odeći, koriste se već danas prilikom treninga i prate sve od kretanja do vitalnih funkcija igrača. Zahvaljujući tim podacima, treneri mogu da prilagode režime za grupe igrača i pojedince, a nije isključeno da će neki budući TV prenosi biti obogaćeni bujicom podataka za svakog igrača na terenu, kao što su trenutni puls, pretrčana distanca tokom datog vremenskog intervala i slično.

• • •

Tokom godina koje su, čini se, za nama, najveće prepreke implementaciji postojećih tehnologija u brojna takmičenja bile su njihova visoka cena i tradicionalni otpor prema inovacijama. Kao što je obično slučaj, kada je cena dovoljno niska, tradicija nije toliko velika prepreka za inovacije.

Dragan KOSOVAC