Teško je imati visoka očekivanja od igre u kojoj se već tokom tutorijala likovi zaglavljuju u teksturama i trzaju kao da imaju napade epilepsije. Ipak, tako je najbolje opisati Dynasty Warriors 9 – kao mutanta koji se batrga i vrišti, moleći vas da mu skratite muke.

Retko ko se do sada nije sreo sa dugovečnim serijalom Dynasty Warriors, čiji su delovi nekada bili fascinantni naslovi koji su uspeli da na ubogi PS2 strpaju stotine likova i milionima približe istorijsko-fantazijsku novelu „Romance of Three Kingdoms”. Sa vremenom su ove igre potpuno odlutale sa kursa i počele da suviše liče jedna na drugu. Ipak, u ovome i dalje ima neke bezumne zabave, a DW9 je tipičan naslov uz koji može da se „pusti mozak na ispašu”, gde se killovi nižu kao na traci dok trešti heavy metal i kontroler ispušta dušu. To jest, tako bi bilo da igra nije potpuni raspad sistema.

Deveti Dynasty Warriors je veliki preokret, kako za serijal, tako i za takozvane mousou igre, jer je kompletno smešten u open world okruženje. Nema više predefinisanog redosleda borbi u okviru iste misije, a ni silnih učitavanja, slobodni ste kao ’tica da lunjate po Kini i razbijate noseve svakome ko vam stane na put. To bi sve bilo sjajno i bajno da postoji ijedna osoba u Koei Tecmo koja zaista ume da dizajnira open world igru, a da usput ne zapali pola inventara kompanije. Svet igre je avetinjski prazan, sa tek ponekom živuljkom ubačenom radi reda, a jedino što ćete redovno sretati jesu neprijateljski kampovi i utvrđenja. Naravno, tu su i nezaobilazni tornjevi za otkrivanje segmenata mape, koji kao da su preuzeti direktno iz Ubisoftovih igara, kao i bezbroj gluposti koje ćete sakupljati i onda kraftovati u napitke ili oružje, jer, pobogu, tako se pravi open world igra.

Dok je gameplay koliko-toliko solidan kada ste u krkljancu, sve se raspadne čim igrač shvati da sada može da ide gde hoće. Igra često zahteva da napravite štrapac od nekoliko kilometara, što lepo preskočite teleportovanjem po mapi, a možete da preskočite i ceo dramatični prolog bitaka, jer imate kuku za pentranje. Zašto bi igrač gubio vreme na hordi gruntova kada može samo da preskoči zidine i skokne direktno do finalnog protivnika u poglavlju? Vaš verni at je magičan. Zaboravite na Rouča iz serijala Witcher, konji u DW9 ne samo da se teleportuju do vas gde god da ste (uključujući visoke zidine!), već preskaču zgrade, trče po zidovima i automatski idu gde treba, pa makar glavom kroz beton. Doduše, pazite sa poslednjim, jer igra isključivo traži da idete po putevima unaokolo, umesto da presečete put kroz obližnju šumu ili preko reke. Tako nešto radi i protivnički AI, pa je vrlo česta situacija da armija pokušava da projuri kroz drvenu ogradu, a tigrovi zabodu njuške u vrlo interesantne stene i ignorišu vas u potpunosti. Štaviše, desilo nam se da je jedan boss utrčao u vodu i potpuno se isključio, plutajući kao cepanica dok smo ga do mile volje mlatili. Kada već pominjemo bagove, nije retkost da modeli „popucaju”, pa dobijete nightmare fuel u vidu propeler-nogu ili nečega od čega bi prebledeo i Mass Effect Andromeda. Ah da, stamina se brže puni kada skakućete dok trčite, nego kada stojite, ali to je najmanja briga u ovom montipajtonovskom svetu.

Taj vrli, otvoreni svet, krivac je i za jednu od najgorih optimizacija koje smo videli tokom poslednje decenije. Dynasty Warriors 9 ne samo da je u stanju da izmuči svaku PC konfiguraciju, nego ni konzolno izdanje ne radi ništa bolje. Očigledno je da zatrpavanje velike mape hiljadama vojnika (iako su klonovi) nije bila baš najpametnija ideja developera, a engine ne uspeva da isprati njihovu ambiciju („RoTK” pun, prim. aut). Na PC-u igra još i uspeva da izgura 60 fps, ali framerate pada i do jednocifrenih vrednosti, što kada ulazite u protivničko utvrđenje, što kada mu se ćefne. Da stvar bude još luđa, postavljanjem detalja na maksimum dobijali smo daleko najstabilniji framerate.

Kratka horor priča zvana „preporučena konfiguracija” onda mora da bude opravdana nečim, zar ne? Nakon prvog pogleda na slike iz igre, pomislićete kako je lepo što se neko setio i PlayStation 2 konzole, a onda ćete primetiti da vas oči ne varaju i da je u pitanju igra za moderne platforme koja je izašla 2018. godine. DW9 ničim ne zaslužuje hardversku zahtevnost, a svakako ne ispranim teksturama, praznim svetom i jeftinim efektima. Jedina svetla tačka u opštem mutnilu jesu modeli igrivih likova, ali to smo i očekivali. S druge strane, ako već igrate ovo, dugujete sebi da postavite glasovnu glumu na engleski i valjate se od smeha dobrih desetak sati u neverici da je neko napisao takve replike, a onda da je gomila ludaka sve to pročitala, i to naglas. Teško je ostati pribran kada jedan od glavnih protivnika sa početka igre zvuči kao Marvin Marsovac, dok random seljaci ponekad pište kao falsetisti, a nekada su gromoglasniji od drvoseča koji jedu listove šmirgle umesto salate. Takođe, krenite od Liu Beijeve kampanje. Verujte nam na reč.

Od trenutka kada je pokrenete, pa dok se imena autora ovog „remek-dela” ne budu lagano valjala preko crnog ekrana, Dynasty Warriors 9 je sinonim za raspad sistema i očigledno smandrljanu igru. Umesto nastavka koji će fanovi oberučke prihvatiti, dobili smo nešto što više liči na alpha verziju, gde je opcija uninstall jedina stvar koja pouzdano radi. Možda je ovo bila više tlapnja oko hrpe gluposti koje DW9 vuče za sobom, a možda samo nismo konzumirali psihoaktivne supstance koje su u opticaju u kancelarijama developera da bismo stvarno razumeli ovo remek-delo moderne umetnosti... ne, definitivno je ovo prvo.

Bojan JOVANOVIĆ