Novi naslov Tokyo RPG Factoryja, Lost Sphear, jeste pre svega retro igra. U toj jednoj rečenici sažeto je gotovo sve što je karakteriše. Autori kao da su pokupili elemente iz svih starih JRPG-ova koje su voleli i pobacali ih u jedan lonac. Ako ste voleli RPG-ove u doba kad su još izgledali i funkcionisali ovako, uživaćete u osećaju nostalgije koji budi. Ukoliko ste mlađano momče/devojče uveliko naviklo na moderne naslove, verovatno ćete se pitati kako je iko ikad mogao da igra ovakve igre i uživa u njima.

Nešto vrlo slično mogli smo da vidimo i u prethodnoj igri istih autora, I am Setsuna, i možemo samo da kažemo da vas i ovde očekuje isto iskustvo: relativno zanimljiva i uzbudljiva priča, prilično ravni i bezbojni likovi, sistem borbe u fazonu starih RPG-ova i nedostatak ikakvog većeg izazova.

Glavni junak zove se Kanata i u pitanju je mladić koji živi u gradiću u nekoj potpunoj nedođiji u kojem iznenada počinju da se pojavljuju monstrumi. Zajedno s dvoje dobrih prijatelja, Luminom i Lockeom, u početku ćete dobiti nekoliko zabavnih zadačića u samom gradu, da pohvatate konce gameplaya, međutim već nakon prvog izlaska iz grada, stvari počinju znatno da se komplikuju. Naime, em što su se svuda pojavili prilično moćni monstrumi, em što vaš grad prekriva nekakav sneg ili bela magla i on nestaje, kao i svi u njemu. Tu se u priču uključuje i Van, misteriozni stranac koji se iznenada pojavljuje i koga družina maltene bez pitanja prihvata, i na vama je da dalje istražujete, borite se i otkrijete šta se tu zapravo desilo. Družina će vremenom dobijati dodatne čanove, na još neuverljivije načine nego što je to bio slučaj sa Vanom. Pritom, postoje i znatne razlike u upotrebljivosti likova u borbi.

S vremenom će se ispostaviti da je Kanata veoma bitan lik za razrešenje misterije i, delom kroz snove, delom kroz igru, otkrivaće različite zanimljive moći, načine prizivanja i čuvanja sećanja, ponovnog buđenja ugaslih mesta i ljudi i slično. Tačnije, saznaćete da jedino on ima sposobnost pronalaženja uspomena na nestale ljude i mesta i pomoću pronađene memorije može da unosi dah života u bele siluete.

Priča možda i nije najoriginalnija, ali dovoljno je zanimljiva i zabavna da vas vuče da igrate dalje, međutim, verovatno najbolja strana igre jeste sistem borbi. Baš kao u Chrono Triggeru, u pitanju je active time battle system, pri čemu ovde svaki član tima ima vlastito oružje koje koristi, kao i specijalne sposobnosti koje se mogu koristiti tokom bitke, mogućnost kretanja prilikom udaraca, oblast koju njegovi napadi obuhvataju. Kasnije u igri dobijate i neku vrstu zasebnih mech odela koja može da se opremi (vulcosuit – nešto kao u Xenogearsu, ali uz daleko manji uticaj na samu borbu). Ima tu i dosta strategije, skrivenih caka, raznih ojačanja i nove opreme koje ćete s vremenom otkrivati, tako da borba zaista uvek ostaje zanimljiva i zabavna... čak i zarazna. Ono što je, međutim, problem jeste to što je igra u celini prelaka i retko ćete uopšte morati da razmišljate o nekoj komplikovanijoj strategiji. Izuzetak su samo boss fajtovi koji umeju i pošteno da preznoje.

Igra u celini u početku deluje prilično bledo i razuđeno, kao da ni sama baš ne zna šta želi, međutim, kako napredujete, postepeno ćete povezivati niti i sve će biti zaista sve jasnije kako odmičete. Priča postaje koherentnija i dobija jasne tokove, borba leže na svoje mesto i Lost Sphear s vremenom postaje sve zarazniji. Igra pritom ima i vrlo brz tempo i može se igrati i u kraćim sesijama, ali neprestano vuče da je pratite dalje. S druge strane, priča ima i svojevrsnu poetsku dimenziju i celo poigravanje s uspomenama prosto odzvanja lirikom, blagom filozofijom i istočnjačkim šmekom.

Pored svega pomenutog, igra nudi još milion sitnica koje možete da radite, ali nekako deluju kao da su tu više reda radi nego što su stvarno neophodne. Na primer, usput možete da sakupljate različite sastojke, a veliki broj njih koristi se za spremanje jela u krčmama koja vam poboljšavaju osobine. Postoje stotine različitih sastojaka i jela, ali, osim možda u ponekoj boss borbi, zaista ne postoji neka preterana potreba za njima. Slično je i sa unapređivanjem oružja i oklopa – mnogo je lakše samo nastaviti igru i tražiti bolje oružje, na primer, nego se mučiti i unapređivati staro. Ipak, lepo je što sve te opcije postoje, obogaćuju igru i donekle i produžavaju gameplay.

Teško je pričati o izgledu jedne igre kojoj je prvenstveni cilj da izgleda retro, ali ne mogu da se oduprem utisku da je sve nekako suviše bledunjavo. Sve je to slatko i simpatično, ali kao da nekako nedostaje karakter, nešto što bi je odvojilo, učinilo jedinstvenom. Isto važi i za muziku: slatka je i prijatna, donekle podseća na stare Final Fantasyje, ali ni u jednom trenutku ne podiže tenziju niti unosi dramu u igru.

Teško je, na kraju, doneti neki konačni sud o jednoj ovakvoj igri. Ona definitivno ide na kartu nostalgije, ali kod većine „matorih” igrača pre će izazvati želju da ponovo igraju Chrono Trigger ili neki od starijih Final Fantasy naslova nego nju. Sve što nudi nekako je suviše konfuzno, bledo, nedorečeno ili jednostavno nedovoljno izazovno. Neka smislena struktura i koherencija osećaju se tek dosta kasnije, mada je pitanje da li je i to vredno truda. Uz krajnje nezanimljive likove i dosadne dijaloge, pitanje je da li su borba i brz tempo dovoljni da vas zadrže do kraja. Mada, ruku na srce, meni je i pored svega toga Lost Sphear bio zabavan i sladak. Verovatno je jednostavno u pitanju jedna od onih igara u kojima uživanje u ogromnoj meri zavisi od ukusa.

Jovana KUZMANOVIĆ