Bacam jedinu signalnu raketu u nadi da ću uspeti da odvučem pažnju levijatana koji ne prestaje da patrolira ispred pećine u kojoj je zarobljena moja mala izviđačka sonda. Na trenutak se čini da decoy ipak nije uspeo, ali se već sledećeg sekunda morska neman okreće ka svetlosti i svim silama ustremljuje na mamac oslobađajući put ka pećini ispred mene. Ne časim ni časa i uplivavam unutra. Vadim lampu i pokušavam da se probijem kroz uske, jedva prohodne tunele, izbegavajući sa manje ili više uspeha busenje morske trave i žarulja kako ne bih izgubila i ovo malo healtha što mi je ostalo. Plivajući pokraj njih, aktiviram i nekoliko ribica samoubica koje se ustremljuju na mene. Prebacujem se između propelera, kako bih dobila na brzini, i lampe, kako bih osvetlila put i videla u kom smeru treba da se krećem. Konačno, nailazim na sondu i rubin koji je pronašla. Uzimam dragulj, pakujem sondu i lagano krećem istim putem nazad, sakupljajući usput još nekoliko ruda magnetita i litijuma.

Negde na pola puta primorana sam da promenim bateriju, jer je ona u baterijskoj lampi iscurela. Na ulazu više nema levijatana, pa koristim priliku da razgledam okolinu i eventualno uočim još nešto što bi mi bilo od koristi nazad u bazi, ali me u realnost vraća upozorenje da je ostalo još samo 30 sekundi vazduha u boci. Darn! Vadim propeler i krećem u sprint od 500+ metara vertikalno naviše ka površini vode. Na oko 300 metara ispod površine vode počinjem lagano da razaznajem floru i faunu oko sebe. Do mene dopiru najjači i najuporniji snopovi sunčeve svetlosti, najgušću tminu ostavljam ispod sebe. Planktoni i ribice promiču pokraj mene, u daljini se čuju potmuli jecaji plutajućih ostrva. 150 metara... Zraci sunca se sada već jasno probijaju kroz vodu, čujem sopstveno glasno disanje kroz sisaljku i vidim mehuriće koji progrgore pored maske pri svakom izdisaju.

Nirvanu prekidaju dva kratka klika propelera i elisa koja se najednom ugasila. Baterija... Posežem za inventarom samo da bih utvrdila da je ona koju sam stavila u lampu maločas u pećini bila poslednja koju sam ponela sa sobom. Kroz slušalice se prolama kratko i jasno upozorenje – kiseonik! Još deset sekundi ću imati kiseonik u boci! Odlažem PDA i propeler nazad i grčevito počinjem da plivam ka površini. Negde na tridesetom metru od površine mora merač kiseonika pada na nulu. Više ništa ne vidim od mehurića koji se zgušnjavaju oko mene, zvuci postaju sve dalji i dalji, vidokrug se smanjuje da bi se na oko 20 metara od površine sve oko mene potpuno ugasilo. Kao da osećam kako mi se pluća pune vodom, ali i dalje ne odustajem od tastera ’W’ na tastaturi i kursorom miša besomučno centriram u vrh Y ose. Sledi nekoliko sekundi dugih kao godine... A onda, uz jedno gromoglasno SPLASH, izranjam na površinu i punim plućima udišem vazduh ove vanzemaljske okeanske planete. Sunce nikada nije izgledalo tako lepo. Iskašljavam vodu iz pluća i trudim se da ponovo dišem normalno. Nakon što sam uhvatila samu sebe kako, sedeći kraj računara, ispuštam dubok uzdah olakšanja, okrećem se prema habitatu i krećem u jednu kilometarsku deonicu laganog plivanja ispod sunca, bez zaranjanja.

Sećam se trenutka kada sam prvi put videla Sagrada Familiu i mešavine divljenja i strahopoštovanja koje sam osećala gledajući u fasadu Hristovog rođenja. Kasnije, koliko god da sam se trudila i pokušavala da opišem taj osećaj i moje oduševljenje njome, nisam uspela. Lepotu nekih stvari zaista ne možemo opisati rečima, ma koliko vremena i prostora nam je dato.

Ako ste (kao i ja) neko ko nikada ranije nije čuo za Subnauticu (igra je u Early Accessu još od 2014. godine), urlajte od sreće na sav glas, jer ste baš vi odabrani da ovo remek-delo proživite ’vezanih očiju’, bez bilo kakvog spojlovanja i svih užasa današnjice u vidu strimera, gejmplej klipova, vikija ili bilo kakvih trejlera. Ako ste pak čuli za Subnauticu ili na bilo koji način došli u kontakt sa ovom igrom, onda sam poprilično sigurna da ne trošite vreme čitajući ove redove, već uveliko tragate za poslednjim fragmentom Cyclops mašine, kružeći oko onoga što je ostalo od Aurore.

Subnautica je igra u kojoj možete provesti sate krstareći bezbednim plićacima, loveći ribice i zalazeći u svaki podvodni tunel i prolaz u nadi da ćete naći nešto zanimljivo. Istovremeno se radi o slow-creeping hororu zbog kog ćete često morati da otresate hladne žmarce koji će krenuti da vam gmižu niz kičmu čim zaronite malo dublje. Igra ima atmosferu holivudskog blokbastera koje se ne bi postideo ni Džejms Kameron, a izvesni Simon Chylinski, koji je potpisao soundtrack, može da stane rame uz rame sa velikanima progressive i psy trancea. Subnautica u raznoraznim svojim segmentima podseća na mnogo različitih igara, na Morrowindu po količini detalja, na Minecraft po kompleksnosti, ABZU-u po lepoti, Bioshock po atmosferi... Opet, ni u jednom trenutku ta sličnost sa slavnim uzorima ne postaje toliko jaka da vi zaista i pomislite da je ovo puka kopija bilo čega.

Ruku na srce, igra ima i nekoliko mana koje ću u stilu naširoko poznatog i priznatog džangrizala i navesti tek da se tekst ne bi pretvorio u puki hvalospev. Tu su neki sitniji bagovi koji će biti ispeglani u prvoj sledećoj zakrpi, na primer, nesrećni pathfinding, zbog kog se morske životinje povremeno zaglavljuju između dve stene. Mnogo ozbiljnije, developerskom timu na dušu ide jedan ooooogromni propust u vidu nepostojanja bilo kakvog multiplayera!!! Samim tim, dolazimo do tužne i bolne činjenice – Subnautica je igra koja ima kraj. Dakle, koristim ovu priliku da apelujem na ljude iz razvojnog tima Unknown Worlds da momentalno počnu sa izradom dodatnog sadržaja za igru (ako već nisu), kao i sa realizacijom projekta Subnautica multiplayer. Hoćemo još! Hvala i nikada nemojte da prestanete da pravite igre.

Ana KRSTIĆ