Šta je ultimativno X-COM iskustvo? Originalna igra iz 1994. godine? Neki od mnogobrojnih neslužbenih rimejkova kao što je UFO: Afterlight? Firaxisov reboot iz 2012, XCOM: Enemy Unknown? Možda njegov nastavak? Ili taj nastavak na koji je nakalemljen mod The Long War? Univerzalni odgovor ne postoji jer je svaki iskreni fan PDS (Planetary Defense Simulator) žanra bodljikavo prase sa debelom kožom i fiks-idejom da je samo on u pravu.

Jedno od tih prasadi sam ja, možda najveće u okolini, jer XCOM sa i bez crtice pasionirano pratim i igram od samog početka. Moja fiks-ideja jeste da je XCOM 2, obogaćen ekspanzijom War of the Chosen i igran u ironman modu, definitivno najbolji X-COM u historiji. Količina novih stvari koje unosi u proverenu formulu igre tolika je da se nameće kao esencijalna nabavka za svakog PDS fana, bukvalno kao element opšte gejming kulture čije propuštanje diskvalifikuje za ozbiljnu diskusiju o X-COM fenomenu.

Osnovna novina i glavna reklamna udica ove ekspanzije jeste trio vanzemaljskih specijalaca koji će vas ometati i terorisati tokom kampanje za oslobađanje naše okupirane planete. Inspiracija za njih nađena je u nemesis sistemu iz igre Shadow of Mordor, a generalna ideja jeste da imate ultraopasne oponente koji vam se nasumično pojavljuju u misijama, troluju vas preko komunikatora i sabotiraju na taktičkom i na strateškom planu. Choseni evoluiraju tokom kampanje, pogotovo ako zanemarite misije i tehnologije koje se tiču baš njih, to jest njihove skrivene baze i slabih tačaka. Ne možete ih tek tako smaknuti jer se prostom eliminacijom u misiji samo despawnuju s mape da bi vas (potencijalno) zaskočili već na sledećoj. Ignorisanje te pretnje igru čini eksponencijalno težom, pogotovo u kasnijoj fazi kampanje, tako da je vrlo lako doći u situaciju da je igru nemoguće završiti. XCOM 2: War of the Chosen najbolji je kad se igra kao roguelike naslov, ukoliko, naravno, nemate previše slabo srce i niste skloni lomljenju tastature.

Sledeći bitan element ekspanzije jesu druge frakcije koje pružaju otpor vanzemaljskim osvajačima. Ima ih tri i, pored toga što vam nude misije i saradnju na polju čišćenja planete, donose i specijalizovane operativce koje možete da regrutujete i vodite u misijama. Reaperi, survajvori iz pustara severnog Sibira, specijalizovani su za šunjanje i snajpovanje, skirmisheri, advent mutanti koji su se pobunili protiv svojih kreatora majstori su za blisku borbu, templari, koje ćete upoznati nešto kasnije, eksperti su za psionično ratovanje... Svaka frakcija vam nudi mogućnost da šaljete slobodne operativce u „covert” operacije sa različitim potencijalnim nagradama i rizicima, što vam ujedno podiže reputaciju sa frakcijom za koju radite.

Od nekoliko novih tipova protivnika ponajviše vredi izdvojiti zombije koji naseljavaju ruševine velikih gradova. Ovi, tzv. „Lost” mutanti zahtevaju drugačiji taktički pristup jer za njih važe druga pravila. Jedno od tih pravila jeste da headshot u zombija ne košta akcioni poen, već operativac koji ih uspešno skida jedan za drugim to ne mora da prekida dokle god ima municije u okviru. Zombiji su pojedinačno boza, ali u hordi mogu da budu iznenađujuće opasni, pogotovo ako upotrebom eksploziva privučete sve koji se nalaze na mapi.

Pored svega nabrojanog, ekspanzija obezbeđuje tušta i tma raznovrsnih sitnica kojih ima previše čak i da bi se kolokvijalno pomenule. Recimo, mogućnosti za „kastomizaciju” operativaca novim talentima i opremom još su veće nego ranije, a krupna novina na polju ljudskih resursa jeste „bond” sistem, to jest formiranje prisnih veza među vojnicima koji ratuju zajedno. Postoji čitav sistem bonusa i pravila za različite nivoe tog odnosa među borbenim duetima, kao i debuffa u slučaju pogibije jednog člana. Boro i Ramiz zajedno ratuju efikasnije, ali ako Ramiza ubije muton, Boro će dobiti emocionalni ožiljak.

Sve ove novine, nakalemljene na ionako feature rich osnovnu igru, verovatno će biti preveliki zalogaj za igrača koji je neiskusan ili nedovoljno posvećen. Konfuziji i osećaju pomalo nepotrebnog presinga doprinosi i bombardovanje informacijama, sugestijama, radio-komunikacijom i filmskim scenama u prvoj fazi igre. Ne možete pošteno da ubrzate vreme na geoscapeu, a da ne počnu da vam iskaču promptovi i animirane glavice koje govore informacije od životnog značaja. Tradicionalno gledano, strateški sloj X-COM igara oduvek je nudio opuštenciju tihog planiranja, dok je ovde više nalik zadimljenom komandnom mostu nosača aviona koji je pod napadom, dok vas ranjenici vuku za uniformu, prvi oficir ima nervni napad, iz kotlarnice zovu da pitaju gluposti, a vi ne znate gde su vam naočare. Ovu zdudanost i informacionu saturaciju možete u izvesnoj meri da ublažite odabirom opcija za produženje strateških tajmera (pre svega, Avatar projekta...), čime igru možete da tvikujete tako da malko više podseća na mod The Long War. Kad smo već kod njega, on za sada nije kompatibilan sa ekspanzijom i nije poznato da li će biti. S obzirom na bogatstvo sadržaja, možda i nije toliko bitan kao što je bio za osnovnu igru, jer suprotno drevnoj krilatici, od viška i te kako može da zaboli glava. War of The Chosen je doživljaj koji traži odmornog čoveka s mnogo slobodnog vremena jer u suprotnom može da presedne.

Miodrag KUZMANOVIĆ