Middle Earth: Shadow of War

Warner Brosov masivni hit od pre tačno tri godine, Middle Earth Shadow of Mordor, bejaše igra koja je onomad oštro polarizovala ljubitelje kultne Tolkinove sage. Očekivanja i nadanja da će neko napraviti produkcijski napucanu, punokrvnu RPG avanturu u prebogatom univerzumu Srednje zemlje, oslanjajući se na estetiku poznatu iz filmova Pitera Džeksona, bez mnogo iznenađenja ustupila su mesto akcionoj open world klanici koja se najbolje gustira kontrolerom iz fotelje. Rešeni da ništa ne diraju, nahrane prasiće i samo malo prošire obor, autori nam ovih dana donose nastavak avantura baksuznog rendžera Taliona i njegovog vernog i neodvojivog spektralnog parazita Kelebrimbora, tvorca famoznih prstenova moći lično.

Priča Shadow of Wara se nadovezuje na završnicu prethodne igre u kojoj ste uspeli da porazite Crnu Ruku (odgovornog kako za smrt vaše porodice, tako i za to što vaš trenutni položaj na skali između života i smrti nije baš najjasniji) i privremeno oterate Saurona podvijenog repa da liže rane u dubinama Mordora. Umesto da predahne barem malo, naš glavni junak Talion prihvata Kelebrimborovu ideju da krenu u napad i mračnom gospodaru stanu na rep jednom za sva vremena. Put ih vodi ka planini Usud, u čijim njedrima će Kelebrimbor iskovati novi prsten „nadmoći”, koji bi svom nosiocu omogućio dominaciju nad mentalno slabijim, slomljenim ili demoralisanim Uruk-haijem i drugom orkovskom žgadijom, gomilajući vojsku prljavaca, koja će biti krucijalna u osvajanju Sauronovih utvrđenja i predstojećem, ultimativnom ratu.

Ali, ne lezi vraže. Zla čarobnica Šeloba (prijatna oku kada nije u svom prepoznatljivom, paukolikom obličju) ima druge planove za prsten, Taliona i Kelebrimbora. Ovo će naše junake odvesti put Minas Ithila, poslednjeg bastiona Gondora i slobodnih ljudi, dok će u ostatku gungule, pored policije, biti umešani i Nazguli, palantiri, vilen-asasinka Eltariel, dosada Golum, šumski bog demon Karnan i još mnogo njih. Sa narativne strane, Shadow of War ne donosi bravurozne momente koji odstupaju od standardnog i očekivanog kolospleta epsko-dramatičnih događaja prožetih herojstvom, izdajama i obrtima. Ono čime Shadow of War intrigira jeste način na koji su određeni događaji i agende likova umešno inkorporirani u pomenuti bogati lore Tolkinovih priča, ponovo smešten u period nakon dešavanja iz Hobita, a pre početka Družine (ovde ćete iz prve ruke prisustvovati, na primer, ultimativnom padu Ithila i njegovoj transformaciji u mračnu kapiju Mordora, Minas Morgul).

Mehanika i koncept SoW-a nisu bitno menjani, već blago redizajnirani i obogaćeni novim momentima koji igru čine primetno interesantnijom i naizgled manje repetitivnom i generičnom. Osnovu igranja i dalje čini štrapaciranje i jurnjava terenom, „angažman” neprijatelja svih mogućih i nemogućih oblika i fela, intenzivne borbe i spektakularne završnice, a sve je uvijeno u visokobudžetnu oblandu koja pleni svojom vizuelnom i zvučnom komponentom (uz sumnjivi izostanak epske muzike Haurda Šora iz Lord of the Rings trilogije). Prva blaga promena u odnosu na prethodnu igru tiče se većeg broja različitih regija koje ćete posećivati (za razliku od dve ogromne mape), sa sporadičnom i dobrodošlom arhitektonsko-topografsko-atmosferskom raznovrsnošću na svakoj od njih. Ovo ne može da sakrije činjenicu da mape i dalje deluju vrlo repetitivno i da se ponovo u velikoj meri sastoje od gomile nasumičnih kuća, zgrada i trgova u gradovima, odnosno stražarnica, palisada, kampova, šatora, utvrđenja, ali donosi određenu dinamiku tokom igranja.

Borbe su brutalne i impresivne, kao i ranije, ali umeju i da nerviraju. Izazovnost okršaja je povećana, uglavnom zbog više protivnika po jedinici prostora. Zbog toga je pre svakog iole ozbiljnijeg okršaja neophodna priprema, a tokom same bitke taktika kako biste se uspešno izborili sa orkovskim kapetanima i gospodarima rata. Ovo se ponovo odnosi na pribavljanje informacija o dotičnim glavonjama, učenje njihovih borbenih prednosti i slabih strana (koje sada dolaze u više kategorija), kao i opremanje Taliona mačevima, bodežima, lukovima, oklopima, plaštovima i prstenjem koje dodatno možete nadograđivati stackabilnim runama. Bez obzira na stepen priprema, same borbe uglavnom predstavljaju krkljanac mačeva, štitova, kopalja, strela, udova, maljeva i ostalog, u kojem je najčešće teško razlučiti ko pije, a ko plaća. U takvim uslovima prilično je otežano snalaženje, kao i pravovremeno eskiviranje ili pariranje neprijateljima čiji udarci dolaze sa svih strana. Ovome valja dodati dosadne prozivke protivnika koji melju više nego što je to izdrživo, efektno ubijajući dinamiku borbe, koja se u tim trenucima zamrzava, što je naglašeno kada se u blizini nalazi još koji boss koji će se razdragano priključiti žurci, sa dodatnim remećenjem toka borbe.

Protivnici su raznovrsniji i dolaze u različitim gabaritima (što se ne preslikava na stepen izazova koji pružaju), a, osim starih znanaca, sada ćete imati priliku da ubijate ili krotite i zmajeve, sa čijih krsta možete svet Srednje zemlje osmotriti (ili polivati plamenom) iz nove, ptičije perspektive. Nakon svakog uspešno odrađenog zadatka ili kompletiranja seta rasutih trofeja (Šelobina sećanja, gondorski artefakti, delovi Ithildinskih stihova i slično), dobijaju se poeni koje valja investirati u sijaset Talionovih veština i borbenih manevara (neke otključavate progresom u priči), koji se sada mogu dodatno ojačati raznovrsnim pratećim efektima, ali uz ograničenje na samo jedan od njih po skillu. Tu je i redizajnirani deo sa izazovima (ovog puta ih rešavate u vidu Kelebrimborovih sećanja, kroz niz progresivno težih i zahtevnijih zadataka), kao i simpatični deo sa Ithildinskim vratima, koja otvarate pravilnim sastavljanjem prikupljenih izraza u stihove.

Sve bi ovo bilo sjajno i bajno i Shadow of War činilo dubljim iskustvom u odnosu na prvi deo da nije odeljka igre koji je izazvao najviše kontroverzi među igračima, ocrnjujući dotičnu više nego što pozitivni elementi uspevaju da izvade stvar. Elem, jednom kada budete uznapredovali u priči, doći ćete do momenta kada ćete vršiti opsade i invazije na seriju orkovskih utvrđenja kako biste izmamili tekućeg komandanta, porazili ga u borbi i trajno oslabili Sauronov grip nad tekućom teritorijom. Da bi početak napada uopšte bio moguć, prethodno je neophodno sazdati armiju poslušnih orkovskih kapetana, koje ćete privoleti na svoju stranu dominacijom nad njima na terenu. Ovo se dešava kada pomenute vođe dovedete pred fatalno stanje (ili ih naterate u beg), nakon čega možete nadjačati njihovu slomljenu volju i dodati ih sopstvenim redovima. Međutim, ako je kapetan višeg nivoa, pokušaj dominacije će se svesti na njegovo „sramoćenje” i srozavanje dotičnog nivoa, nakon čega je ceo postupak potrebno ponoviti na drugoj lokaciji, sa metom koja je sada podložnija pokoravanju.

Svemu ovome treba dodati i pomenutu haotičnu i napornu borbu, činjenicu da će se borbeni dropovi uglavnom svesti na opremu i rune nižeg nivoa i ubojitosti, i to da za in-game valutu možete da pazarite, na duže staze, podjednako neupotrebljive pratioce i predmete. Šlag na torti je i bejbisiting vaših novoregrutovanih pulena, koje možete slati u misije ili pujdati na druge kapetane, podizati im nivo i proglašavati ih ličnim telohraniteljima, i kukanje jednom kada ih nepovratno izgubite u borbi (uz Sauronovu odmazdu u kasnijem toku igre u vidu napada na vaše fortifikacije i dodatni sloj ponavljajućih postupaka u cilju njihove odbrane).

Gramzi-Baginsi iz Warner Brosa to the rescue! Ne želite da se maltretirate i da grindujete? Ne želite da preskačete delove igre za koju ste dali punu AAA cenu i 100 gigabajta prostora? Nema igranja, nema ni problema – rešenje su loot boxovi, ta gadna multiplayer pošast za lenje antiigrače koji sa par klikova i brojeva sa kreditne kartice naprečac postaju kompetitivni majstori igre, koja svoju ružnu glavu počinje da pomalja i u domen naslova za jednog igrača. Za prave novce (i to u rasponu od pet, pa sve do 100 dolara/evra) možete pazariti pakovanja naprednijih orkova, opreme, experience boosta i drugih poslastica koje su vam na drugi način nedostupne ili koje zahtevaju zatupljujuću količinu vremena kroz pomenuto grindovanje. Igru je moguće igrati i uz zanemarivanje i zaobilaženje ovog „fičera”, ali njegovo postojanje više treba uzeti kao upozorenje šta može da očekuje trend izrade visokoprofilnih single player naslova u budućnosti.

Ako ste ljubitelj prve igre, ne smeta vam ispušten avanturistički RPG potencijal open world LotR mitologije u korist bezumne akcije i klanja i spremni ste na novu dozu repetitivnog gameplaya i pomenutog grinda, Middle Earth Shadow of Loot Boxes će vam leći kao Urfael u orkovsku lobanju.

Aleksandar DINIĆ